Minimalizam u životu klasičnog banatskog hordera

Kada sam pre nekoliko godina rešila da uvrstim minimalizam kao jednu od osnovnih vrednosti u svoj život, nije mi na prvu bilo jasno da će taj poduhvat postati celoživotni. Naivno, priznajem, delovalo mi je da je minimalizam nešto što jednom sprovedeš u životu i rešio si se briga. Stvarnost je posve drugačija. S jedne strane, minimalizam u životu zahteva da se duboko usađena potreba da se pribavljeno sačuva – preispita, najblaže rečeno. 

Sa druge, veoma često minimalizam podrazumeva da odreknemo delova svog identiteta, što u početku deluje zastrašujuće. Ne znam kako je život izgledao u pred-kapitalističkom društvu, ali u ovom post-kapitalističkom, ta premisa da postojiš/vrediš onoliko koliko i šta imaš je duboko usađena u identitet ličnosti, da je meni lično još uvek potrebna svakodnevna napomena da to nije tačno. Prijatnije je kad imaš osnovno život, još prijatnije kad imaš daleko više od toga, ali život nije isto što i stvari koje se nasumično pojavljuju u istom. Na šarenim stranicama časopisa i Instagram porfilima. 

Da pojednostavimo?

Koliko je komplikovano raspredati o minimalizmu, vidi se iz prethodno napisanog. Interesantno je da minimalizam kao prvenstveno umetnički izraz nastao nakon drugog svetskog rata, u Americi, koja je užasima tog rata, kao i drugih ratova u novijoj istoriji, bila pogođena tek indirektno. Evropi teško da je bilo potrebno svesti život na jednostavnu formu, preživela je nadublju formu jednostavnosti dvadeset godina ranije. Moj lični susret sa minimalizmom u umetnosti datira u davnu 2000. kada sam revnosno đuskala na raznim light i dark minimal partijima.

Elementi umetničkog minimalizma prisutni su i kod izvesnih lajfstajl minimalista, koji život žive gotovo apstraktno, u monohromnim stambenim prostorima, s jednom četkicom, jednom čašom, jednom mačkom i jednom namerom  – da se nečega od ta tri otarase. Kulture koje su minimalizam internalizovale kroz vekove ili dekade (npr. Japan i skandinavske zemlje) neguju jednu prizemniju i topliju formu minimalističkoj životnog stila, koja mi je lično bliska. Ipak, od svog banatskog identiteta teško da mogu daleko, a on podrazumeva kulturu čuvanja, prenamene, nebacanja, i tome slično. Naravno, plastične kese su i Banat davnih dana zavile u plavo, crveno, belo i crno.

I sad zaista da pojednostavimo, minimalizam kao životni stil u svojoj neekstremnoj varijaciji podrazumeva spremnost i želju da se živi sa manje, da bi se lakše čuvalo ono što se ima, da bi se lakše prihvatilo nešto što se nema, i da bi se u svemu tome razlučilo važno od nevažnog.

Postulati minimalizma kao životnog stila

Ovo vaspostavljanje minimalističkih principa treba shvatiti kao moj lični hiroviti pokušaj da takvu listu napravim, nipošto kao istinski manifest minimalizma:

  • život je jednostavan
  • manje stvari = jednostavniji život
  • sve što poseduješ treba da ti služi ili donosi radost
  • život ne čine (samo) stvari