Napravi prvi korak danas, biće ti lakše sutra

Jedna od mudrih rečenica koja mi je zauvek promenila pogled na stvari, jeste ona kinesko-jevrejska zen priča o najboljem momentu da posadiš drvo. Dakle, najbolji momenat da posadiš drvo bio je pre 20 godina. Drugi najbolji momenat da posadiš drvo je danas. I dok nešto što radim doprinosi jednom malom projektu nabavke sadnica u Beogradu, sedim kod kuće i razmišljam kako je danas rođendan Sofia Movens bloga. Da, pre šest godina objavljen je prvi. I mislim na vas koji sedite u svojim kućama i čitate ovo i mislite kako bi bilo divno da ste pre šest godina započeli neki svoj projekat, možda baš i blog. Dragi moji, jasno vam je da je najbolji momenat za to bio taj pre šest, ili dvadeset i šest godina, ali da vam pojasnim – drugi najbolji momenat za to je DANAS. Napravi prvi korak, biće ti lakše sutra.

napravi prvi korak u smeru zdravije sredine, posadi drvo danas

Nemoj da budeš kao Pera

Volela bih da sam pre šest godina znala ono što danas znam. Evo, naprimer, danas znam da je taj moj strah od “šta će ko da kaže” moj strah, koji nikakve veze sa tim drugima nema. To je problem mog ega, koji bi pre crk’o nego da se neka savršena slika o njemu naruši. To kako ja sebe vidim svakako nije način na koji me drugi vide, a po najmanje me drugi vide onako kako mislim da me vide. 

Znam da mnogi od vas sede u svojim kućama, sreća pa ih imate, budite zahvalni na tome, i prebiraju po glavi šta bi sve moglo poći po zlu ako načine taj neki prvi korak. Ja ću uzeti pisanje bloga za primer, a vi slobodno “blog” zamenite sa onim što je vama značajno.

Recimo da Pera želi da napravi blog i da sa svetom podeli svoje misli na temu x,y. Umesto da ove sekunde pozajmi dve hiljade od babe i zakupi domen, Pera sedi kod kuće i crta i piše scenarije na sledeće teme:

a) a šta ako objavim blog i niko ne pročita to što sam napisao
b) zamisli da objavim blog i samo baba lajkuje
c) zamisli da objavim blog i da lajkuje i baba i sve njene komšinice i da krenu da mi pišu komentare tipa Pero, pametan si na babu
d) zamisli da svi masovno krenu da šeruju blog i da ona babina komšinica s prvog pročita i da vidi da sam nepismen
e) au, brate, koja sam ja budala uopšte da se furam da ću sad tu da budem neki bloger
f) šta će nastavnica iz geografije iz osnovne da misli o tome što pišem blog (pritom Pera ima 38 godina)

Smejete se vi ovome, ali ja Peru jako dobro znam, jer sam i ja kao Pera. Okej, možda me nije interesovalo šta će nastavnica iz osnovne da misli o mojim blogerskim poduhvatima, ali umela sam da ne spavam noćima razmišljajući šta će moje kolege filozofi da misle o nekom tekstu koji sam napisala. 

Imaju ljudi preča posla nego da brinu o tome šta ti radiš

Barem oni koji imaju svoj život. Istini za volju, umem i ja ponekad da guglam šta rade ljudi i da mrljam sebi u bradu hvalospeve i suprotno od toga. Samo, kad god se posvetim nekom svom projektu, ne da nemam vremena da brinem šta ko radi, nego me zabole guzica za to. Najmanje imam vremena da idem okolo i ogovaram sa drugima ono što mi se ne dopada. Vidi, ima ljudi koji će to što radiš kritikovati javno i tajno, ma koliko da je to što radiš dobro. Da ti dočaram sliku, uzmi Đokovića za primer, kad igra dobro, nacija se hrani njegovom energijom, kad ne igra dobro, nacija ga još gurne nogom i zatrpa peskom. Objektivno Novak je najbolji, ili barem u vrhu, ali Perina baba to ne misli kad Novak gubi, posebno od Federera.

Ima i onih drugih koji ne znaju šta će sa sobom, pa sede i satima pričaju o tome kakav je Pera i kakva je Perina baba. Možda mi primeri i argumentacija nisu baš najbolji, ali hoću da kažem da ima raznih ljudi. Ti ljudi misle o raznim stvarima na razne načina i da mi tu ne možemo ništa. Pođi od sebe, kad o nekome ili nečemu imaš predrasudu, teško da može nešto da te natera da promeniš mišljenje, posebno ne Perina baba. 

Ljude u principu slabo zanima šta ti radiš. Čak i da imaju neko izgrađeno mišljenje o tome što radiš, male su šanse da će ti to neko sasuti u lice. 

Nemaš šta da izgubiš, napravi prvi korak

Otkad postoji Sofia Movens ja živim u strahu da će neko doći i sasuti mi u lice da je ovo nešto strašno loše, nekvalitetno, blablabla. Do sada se to još nije desilo. Ono što se jeste desilo je da pročitam nečiji tuđ tekst u kojem se kritikuje ono što ja radim (ne konkretno ja, nego nešto slično) i onda me to strašno pogodi. Onda se uglavnom povučem, ne pišem. I veoma, veoma patim. Jer ja stvarno verujem u svaku reč koju ovde napišem, i nekako uvek mislim da smo svi dovoljno samosvesni da sve pa čak i sopstveno mišljenje kritički promislimo pa i promenimo. Danas, zahvaljujući nekim mentorima, vežbama, radu na sebi, mogu da kažem da me je ta boljka prošla i da sam nešto veliko i važno zaključila.

Mogućnost da će neko osuditi ono što radiš uvek postoji, ta mogućnost postoji (evo ga ključni momenat) radio to što želiš, ili ne radio. Da ne citiram baš direktora Marjanovića, ali radio, ne radio, njemu vreme ide. Najgore što može da ti se desi, i ono što se najčešće dešava je da ćete ljudi kritikovati jer nešto ne radiš (ne vežbaš, ne hraniš se zdravo, ne tražiš posao, itd). 

Kad kreneš nešto da radiš, veruj mi, samo će par dana trajati nalet kritika. Posle, kad ljudi oko tebe shvate da ih to što radiš ne ugrožava (hello, nadam se da se razumemo da govorim o nekim normalnim, zdravim stvarima koje čovek može da radi) ostaviće te na miru, pa će vremenom početi da te nervira što se bliski ljudi ne interesuju za ono što radiš. Oni koji ti nisu bliski ti uglavnom neće ništa reći, a i ako ti nešto kažu, neće će te to povrediti, znam iz iskustva. 

Ispostavi se na kraju da je ipak do tebe

Ako te pak stvarno neka usputna opaska povredi – to je tvoj problem, nešto na čemu treba da radiš. Čovek koji je načisto sa sobom, zna šta hoće i zna zašto to hoće je jedna nezaustavljiva sila kojoj ni pohvale ni kritike ne mogu mnogo. Da, naravno da je lepše da te hvale nego da te kritikuju, ali kad si stvarno u skladu sa sobom, nemaš ti vremena da ćakulaš s nekim kako ti je lep sajt, tekst, to postanu tehničke stvari. 

Naučiš vremenom koga da pitaš za mišljenje, naučiš vremenom čiji savet i kritike su dragoceni, pomažu ti da budeš bolji. Naučiš i da prepoznaš kad je nečija pohvala znak totalne nezainteresovanosti za ono što radiš pa se mnogo manje primaš. Vremenom naučiš sve, ali samo, i samo ako, kreneš da radiš. U teoriji je sve mutno i mlako, u praksi je možda teško, ali je zato kristalno jasno, ili crno ili belo, ili toplo ili hladno. 

Nemaš šta da izgubiš, sve to od čega te je strah danas, biće tu i za par godina. Pitanje je samo da li će u tih par godina biti tvog sna na javi, ili neće. Možda je najbolji način da se suočiš sa strahom upravo to – napravi prvi korak.

Šta možeš danas?

  • idi pozajmi od babe 1000 i kupi knjigu Veliki Iskorak, Tare Mor

  • ako nemaš babu, onda idi nađi neki privremeni posao, da imaš za račune i knjige, trebaće ti
  • uzmi papir i olovku i napiši šta je ono što želiš, a strah te sprečava da to uradiš
  • onda uzmi flomaster i neki poveći papir i napiši ovako: DANAS ČINIM PRVI U KORAK U SMERU OSTVARENjA toga i toga. I zalepi taj papir na vidno mesto. Ili nešto na tu foru, nemoj da te je blam, te glupe fore rade posao. Papir možeš da skineš tek kad napraviš prvi korak.
  • i onda sedi i napiši listu od dvadeset stvari koje bi trebalo da uradiš pre nego što možeš da kažeš da imaš, recimo, blog:
    • pozajmim od babe 2000 za domen
    • smislim ime za blog
    • smislim nekoliko generalnih tema o kojima želim da pišem
    • smislim par tema u okviru svake od tih generalnih za pojedinačne tekstove
    • napišem prvi blog post
    • kažem babi da sam napisao prvi blog post
    • kažem babi da nikome ne kaže
  • a onda u’vati i uradi nešto sa te liste, napravi prvi korak

Nemoj da čekaš sutra, sutra nikad ne dođe. Sad je najbolji momenat za sve. Ljudi često greše i misle da je prvi korak sadnje drveta momenat kad spuštaš sadnicu u rupu u zemlji. To je dvadeset peti korak. Prvi korak je, recimo, da odlučiš da uopšte želiš da posadiš drvo. Sledeći korak je da se raspitaš, saznaš koje drvo bi bilo najbolje posaditi. Većina se smori kad skonta da se drveće ne sadi u julu, a jul je. Možeš da budeš totalni hipster pa da u julu posadiš seme u zemlju i da čekaš da nikne sadnica i da je neguješ dve, tri godine i da onda kažeš kako si ti zaista posadio drvo, a svi ostali što sade sadnice su amateri, komercijala.

Suočavanje sa strahovima

Takođe, danas možeš da sedneš i da popišeš svoje navjeće strahove i da probaš nekako da zamisliš kako bi to izgledalo kada bi se obistinili i da razmišliš koje korake možeš da preduzmeš da bi rešio situaciju. Evo primera, neka je najveći strah koji te sprečava da uopšte kreneš da razmišljaš u smeru ostvarivanja nečega – strah od neuspeha: 

STRAH od neuspeha
Ključna misao: Neću umeti da napravim blog.
Kako to izgleda u glavi: Ne znam kako se pravi blog, nisam to nikad radio, ko zna kakve karakondžule žive u tom WordPressu
Kako to izgleda u stvarnosti: Sediš u sobi i zamišljaš WordPress karakondžule
Kako to igleda karakondžulama: 
Meanwhile @ WordPress: 5 easy steps

STRAH od neuspeha B:
Ključna misao: Objaviću prvi blog post i niko ga nikad neće pročitati
Kako to izgleda u glavi: Evo vidi ovaj ima 50.000 pregleda, garant se rodio s 50.000 pregleda, a ja ni za 50 godina neću imati 50.000 pregleda, jer mi je baba kad sam imao 5 godina rekla da sam glup. 
Kako to izgleda babi: Pera se (opet) drogira
Kako to izgleda nepostojećim čitaocima nenapisanog bloga: dramatičan zvuk crvčaka
U međuvremenu u svetu: Over 4 million blog posts are published on the Internet every day

Umesto da izgubiš još jedan dan, napravi prvi korak danas

Poenta je sledeće: naravno da ne možeš da znaš kako se pravi blog, dok ne kreneš da istražuješ tematiku. Ako se ispostavi da ti pravljenje blogova stvarno ne ide od ruke, možeš da angažuješ mog druga Milana (LevelAp) da te nauči kako se sajtovi prave, ili da ti nekoga preporuči. I veruj mi, barem će baba pročitati prvi blog post. I onda će javiti tetkama i strinama. I ako imaš dovoljno sreće, saznaće za tebe i nastavnica iz osnove, i jednom će te u prolazu pohvaliti. 

Molim vas da ovaj tekst podelite sa komšilikom i rodbinom. Nema ko drugi, babe su mi odavno na onom svetu. 😀

Sonja