8 strahova zbog kojih (zamalo da) odustanem(o)

 

Prvo, izvinjavam se zbog ovog skoro-pa-klikbejt naslova, ali zaista ništa bolje nisam uspela da smislim. A drugo, jutros (bilo pre par dana, prim. aut.) sam ustala relativno rano, a onda tri, četiri sata provela na suncu, utovarajući drva sa gomile u građevinska kolica. Od petnaest kubika, barem četiri su prošla kroz moje ruke. Ne žalim se, hvalim se! To je prva konkretna stvar koju sam u protekla dva meseca uradila. No, to je za jedan drugi blog post, koji sam vam već napisala.

Nego da se vratim na temu. Obično ti dani kad se utovaraju drva budu neobično prosvetljujući. Rad oslobađa, to je divna istina, zloupotrebljena u užasne svrhe.  Ostavljajući grehove prošlog veka baš tamo, sinuli su mi uvidi upravo na temu snova, planova i strahova zbog kojih od ovih prvih odustanemo. Zamalo. Pročitajte tekst do kraja.

Sokrat-o-misljenju-drugih

Strah #1: Šta će ko da kaže?

U ovom strahu nas od ovog „šta“ više interesuje ono „ko“. Posebno kad poželimo da radimo nešto što nije usklađeno sa zamislima nekakvog autoriteta. Sad, nekome su autoritet roditelji, nekome komšije i prijatelji, ali dobrom delu nas su autoritet naše kolege i mentori.

Sinoć, dok sam sa klijentkinjom vodila jedan od najlepših konsultativnih razgovora do sad, dotakle smo se upravo i ove teme. Ona, naravno, zna da sam i sama o tome vrlo često pisala, ali je podelila svoje iskusto sa mnom. Srećom, njoj su bili potrebni dani da se sa ovim strahom izbori, meni godine. Ispostavilo se da ju je neko od čije osude je strepela, zapravo podržao i oduševljeno potvrdio da je odabrala sjajnu stvar za sebe.

No, nekad se strahovi i obistine, te nas bliski ljudi osude, podmetnu nam nogu, fino nas spuste i uspore. Iako je divno dobiti podršku autoriteta i mentora, još je lepše biti nezavisan od nje. Naravno da je daleko lepše kada nas hvale i podržavaju, nego kada nas kude i sputavaju, ali sve dok drugima u ruke guramo sosptvene uzde, nećemo daleko stići. Izrecite ili uradite baš to što mislite da će izazvati lavinu komentara i posmatrajte. Ali, ne osuđujte. Ako vas ne razumeju sad, razumeće vas kada uspete.

Jedino mišljenje do kojeg treba da vam je stalo jeste mišljenje vaše ciljne grupe, onih kojima je to što radite i stvarate namenjeno. Njihove sugestije shvatite ozbiljno. Sve ostalo je tek nečije mišljenje.

Strah #2: Svi će izvaliti da sam totalni šarlatan

Ovaj strah je čak i klinički potvrđen, reč je o posebnoj vrsti emocije koju osećamo kada se upletemo u svoje snove, izvan granica prijatnog i poznatog. Izvorno, ovo je sindrom takovzanog imposter-a, a kod nas se uglavnom koristi prevod uljez. Mene ovo uljez previše asocira na Vendi i hit stih „Uljez mi se uvuk’o u cveće“, ali mi od silnog jutarnjeg sunca mozak ne radi i nemam neku ideju za lepši prevod tog imposter.

Kad se već usudimo da pomislimo da uradimo nešto što do sada nismo radili, mozak upali sve alarme i pokušava da nas spreči kako zna i ume da odemo korak dalje, te nešto i uradimo. Od svih strahova, ovaj je najbesmisleniji. To vam je kao da kažete: ja ne znam da plivam i zato ne mogu da naučim da plivam.

Naravno da ne predlažem da ušetate u salu za hirurgiju i krenete da operišete pacijente iako ste skalpel poslednji put držali u četvrtom osnovne, na likovnom kod učiteljice. Ne radi se ovde o toj vrsti usuđivanja. Ovde se radi o tom večitom strahu da nismo dovoljno spremni. I onda sedimo na ivici bazena i dvesta pedeseti put gledamo tutorijal na jutjubu o tome kako se pravilno pliva prsno. Ili uopšte pliva. Ne kažem, ja sam svašta naučila zahvaljujući tutorijalima. Ali, ne gledajući ih, već isprobavajući ono što sam u njima videla.

strahovi-odustajanje.png

Razmišljanje o strahu uglavnom jača strah. Postepenim, kontrolisanim i umerenim izlaganjem onome što nam je naizgled strašno umanjujemo taj strah i proširujemo, ne samo zonu komfora, već i zonu kompetencije. 

Kada počneš da radiš nešto što nikada do tad nisi radio, veruj mi biće daleko lošije nego kada to isto budeš radio peti put. Jedini lek za ovaj strah je da jednostavno počneš da radiš to što želiš da radiš i da se svakoga dana trudiš da budeš bolji nego prethdnog. Naravno, to ne znači da ako ne znaš da plivaš, odmah uskočiš u bazen u najdubljem delu, ili se bućneš u sred okeana. Naprotiv. Počni tamo gde je bezbedno i postepeno, ali svakodnevno, povećavaj granicu te bezbednosti. Prvo umoči noge. Onda uđi u dubinu do kolena. Onda do boka. Plivaj. Prvo „kereći“. Posle vežbaj kraul. I još nešto: znaš zašto su vrhunski profesionalci vrhunski profesionalci? Zato što svaki dan uče i vežbaju. Šarlatani su samo oni koji misle da već znaju sve.

Strah #3: Taj ti nikada neće poleteti…

Lično, najmanje sam imuna na ovaj strah. Ja se toliko lako obeshrabrim da je to ponekad baš tužno. Obično dođe neki šarlatan i kaže kako mi ta zamisao neće uspeti. I onda ja poverujem šarlatanu i odustanem. Al’ zamalo.

Posle uspem iz čistog inata, ali izgubim dosta vremena u međuvremenu. Nekad nas ljudi upozore iz najbolje namere, iz straha da se ne razočaramo. Nekad iz straha da ih ne prevaziđemo. A nekad su ljudi samo ljudi i obeshrabre nas iz čiste ljubomore. No, sklone obeshrabrenju je lako obeshrabriti, a najveća hrabrost je obeshrabren pokušati još jedared. 

Ne znam da li znate za priču o Rokiju i Staloneu. Silvester Stalone je od malena želeo da bude glumac, al mu je to relativno slabo polazilo za rukom. Onda je jedno veče gledao boks meč između Muhameda Alija i Čaka Vepnera i bio je toliko inspirisan da je za svega tri dana napisao 90 stranica scenarija za film o Rokiju Balboi. Jer, slabo poznat Čak Vepner je pobedio čuvenog Muhamed Alija. U trenutku dok piše scenario za film, Stalone nema ni auto, ima  otprilike sto dolara na računu i upravo je prodao svog kera za 25$ da bi platio račune.

Ipak, sreća mu se osmehne i producenti mu ponude pristojnu sumu za scenario. Pod uslovom da neko drugi igra Rokija. Ali, Roki nije samo lik iz Staloneovog filma, Roki je Staloneov duhovni preobražaj. Ne može njega neko drugi da igra. Stalone odbija prvu ponudu, i producenti je povećaju na 350.000$, pod uslovom da ipak neko drugi glumi Rokija. Stalone odbija i ovu ponudu.

Na kraju, producenti mu ponude svega 35.000$ za scenario i dodele relativno mali budžet za snimanje filma. Stalone prihvata riskantnu ponudu, a Roki postane jedan od najinspirativnijih filmova svih vremena, sa jednim od najvećih procenata zarade u istoriji Holivuda. Od tih 35.000$, 15.000$ je dao liku kojem je prodao kera. I Stalone i ker glume u filmu.

Možda stvarno nećeš uspeti. Al’ šta ako uspeš? Kada ideja dođe iz srca, i kada je toliko jaka i jasna da nema te cene za koju bismo je prodali, I ONDA ISPOŠTUJEMO TO DO KRAJA, sve sile ovog sveta se usaglase i nagrade nas. Ponekad milionima, da, ali glavna nagrada je taj osećaj da se nismo prodali ni za koje pare.

Strah #4: Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani

I dok ti tako vagaš da li je bolji vrabac u ruci, ili golub na grani, zaboravljaš da dole u šupi imaš mašinu za putovanje kroz vreme – ne baš ovo, ali nešto vrlo slično mi Paja govori svakodnevno, dok ja kalkulišem šta mi je pametnije, smislenije, bolje i jednostavnije.

Slušaj, ako stvarno u šupi godinama radiš na mašini za putovanje kroz vreme, onda skupi već jednom sve delove sebe, saberi se, pokreni je i vidi šta će da se desi. Ja ne znam odakle svima nama to ponavljajuće ludilo zbog kojeg pristajemo na manje nego što zaslužujemo, zašto radimo manje nego što umemo, zašto odbijamo da sijamo punim sjajem i zašto se golgotski mučimo.

Veruj mi, ni vrabac u ruci ni golub na grani nisu neko bogastvo. Ni milioni, ni kamioni, ni avioni. Taj izbor između vrabaca i goluba nam najčešće zadaju šarlatani. I dok tako buljimo u lažne izbore, mašina za putovanje kroz vreme strpljivo čeka (bukvalno ima sve vreme ovog sveta, haha). Ne bira se između ljubavi i para, sreće i zdravlja. Samo, da bi imao sve, moraš da se daš ceo i da veruješ u sebe, a ne u paušalne procene priučenih lodera.

Pusti vrapca, nek odleti. Pusti i goluba nek sedi na grani. I idi u šupu dok mašina ne proradi.

Strah #5: Au, a šta ako zapravo uspem?!

Evo već mi nije dobro. Jeziv je ovaj strah. Verujte mi. Nedavno sam pazarila jednu knjigu, pisaću vam i o tome. To je bio jedan od onih sudbinskih momenata, kad već intuitivno znaš da bi nešto trebalo da uradiš. Odem ti ja do Lagune, i uzmem u ruke „Veliki iskorak“ Tare Mor. Kupim knjigu. Sednemo u auto Paja i ja, i otvorim je nasumično.

Piše Tara Sofia Mor o dve vrste straha, yirah (izgovara se jira) pachad (izgovara se paha). Ona piše, a ja čitam i plačem. Ovaj drugi strah je strah koji sputava, parališe i u ovom mom primeru idealan predstavnik bi bilo pitanje: „au, a šta ako ne uspem?„. 

Yirah je strah koji nas preplavi, ali ne sputa. To je strah zbog kojeg suze same liju. To je strah koji je ujedno i ljubav i zahvalnosti i poštovanje. Yirah je svest o tome da postoji nešto veće od nas. I taj strah koji osetiš kad pomisliš na to da možda možeš i da uspeš –  e to je yirah. Iskreno, ne znam šta je strašnije, da uspeš u nečem toliko velikom, ili da ne uspeš u nečem toliko velikom. Ali, znam da je pametnije da razmišljaš o tome kud ćeš i šta ćeš ako zapravo uspeš.

Sad se neko od vas začuđujuće mršti: o čemu ova priča? Pa svako želi da uspe? Da, dok ne ukapira šta taj uspeh sve podrazumeva. Banalan primer: želiš vilu od 500 kvadrata. Pa to je divno, ko ne želi vilu od 500 kvadrata. Naizgled nema u tome ničeg nespornog, dok o vili razmišljaš kao nečemu imaginarnom. Kada je postaviš u stvarne okvire, onda ukapiraš uopšte nije lako imati vilu od 500 kvadrata. Zamisli sve te podove koje treba usisati, sva ta kupatila oribati, sve te prozore oprati i na kraju krajeva sve to zimi zagrejati. Biti siguran da se u nekoj od soba ne krije kakav uljez, da su svi prozori pred oluju zatvoreni, i tako dalje.

Kada sam bila na korak da potpišem ugovor sa jednom izdavačkom kućom u USA i objavim knjigu o anksioznosti, odustala sam u poslednjem momentu, iako gotovo ništa nisam imala da izgubim, osim neke 2000$, koje sam sa lakoćom i ciljano manifestovala u tom trenutku, te mi to nije bilo presudno. Ono što me je sprečilo da knjigu objavim bio je strah od toga da ću uspeti, da će knjiga zapravo biti hit. Imati bestCeler nije lako, to podrazumeva višemesečnu interakciju sa čitaocima, turneju po svim većim gradovima USA i plaćanje poreza koje uopšte nije jednostavno kada nisi USA državljanin. Danas, potpuno drugačije razmišljam o svemu tome i verovatno da bih se daleko lakše upustila u avanturu objavljivanja knjige. Ali u datom trenutku, ima tome par godina, ja jednostavno nisam bila spremna za uspeh i bilo mi je daleko lakše da odustanem od svega i pobegnem glavom bez obzira. Samo, i tu je po sredi ipak bio strah od neuspeha ili barem delimičnog uspeha.

Danas me strah od uspeha ne sputava, već mi pomaže da pronađem rešenja. Udahni duboko i zamisli da ipak uspeš. Bila bih licemer da insistiram da ti budeš hrabrija od mene pa ipak ne pobegneš, ako se javi preveliki strah. Ali učini mi samo jedno, zamisli da uspeš i ako se javi strah i gomila pitanja, zamisli da i to sve sa uspehom rešiš i da sve bude okej. (Ovo ja i sebi, malkice)

Strah #6: To što ja želim je suviše sebično i nikome neće značiti

„Somebody in need is waiting on the other side of your obedience“ – hvala Terri Savelle Foy za sve što je učinila za Sofia Movens rod. Ova (bold-italic) rečenica me je za sva vremena osvestila da to kada imaš snažnu želju da nešto uradiš uopšte nema veze sa tobom, već sa nekim drugim ko je u nevolji, ili jednostavno željan toga što kroz tebe proizilazi.

Jeste, moja želja da objavim knjigu o anksioznosti se činila suviše sebičnom sve dok nisam ukapirala da je još sebičnije čuvati sve te uvide iz ličnog iskustva u fioci, jer tamo negde sedi neko kome bi mnogo značilo da to može da pročita. Prvo, i ja sam bila taj neko ko je sedeo i tražio odgovore, a znam pouzdano da je barem četiti hiljade vas sedelo i radilo isto, jer je to broj ljudi koji su pročitali tekst o anksioznosti na ovom blogu, dosad.

Moraš da ostvariš svoje snove, ne zbog sebe, nego zbog onih kojima je ostvarenje tvog sna putokaz i lek. Iskreno, trenutno nisam u gasu da objavim knjigu o anksioznosti, ali samo malo da se oporavim od ove fjake koja me spopala i bacam se na snimanje videa na tu temu.

 

Strah #7: Nemam dovoljno para, vremena, podrške, znanja…

…ali zato imam strahova na pretek. Vidi, NIKO KO JE URADIO NEŠTO VREDNO POMENA nit je imao para, nit je imao pojma kako će to da izvede. Ako imaš dovoljno para da ostvariš svoj san, to ti nije san, to je vrabac u ruci. Evo sad baš razmišljam, ja stvarno ne znam kako sam neke stvari u životu uradila, s kojim parama i odakle mi uopšte snaga, znanje i podrška. To se sve samo sredi. Ne kažem, od nekih lepih stvari sam i odustala jer nisam imala a), b), c), itd. Ne ide uvek glatko. Ali, sigurna sam da nisam odustala, da bi se sve namestilo, jer se uvek tako desi kad ne odustanem.

Slušajući ljude iz najrazličitijih branši o tome kako su uspeli, došla sam do zaključka da su uspeli samo zato što nisu odustali. Nisu uspeli zato što su imali para, jedni jesu, drugi nisu, niti zato što su lepi, pametni, iz dobrih porodica, itd. Bukvalno, jedino što im je svima zajedničko je samo to što nisu odustali. Neko je uspeo iz prve, nego iz hiljadu dvesto prve, ali uspeli su.

Strah #8 Nešto očigledno nije u redu sa mnom čim imam sve ove strahove

Ako je tako, čestitam ti! To je siguran znak da radiš nešto zaista važno. I ne, to nije normalno, mali je broj onih koji se prvo uopšte usude da isprate svoj unutrašnji glas. Prvi korak ka oslobađanju od strahova je to da ih osvestiš. Drugi korak je da im se zahvališ. To tvoj ego vodi računa da ne budeš povređen. Sledeći korak je ih pustiš da budu to što jesu, dakle strahovi, a ne istine. Konačno, odustani. Al’ zamalo. I onda ustani i baš kao Roki uradi više nego što (misliš da) možeš dok se ko stoka ne iznojiš i kad konačno stigneš tamo gore podigni ruke visoko  i raširi ih široko, da zagrliš sve one koji su zamalo odustaju i malkice posustaju. ❤

 

Fotografija devojke u crvenoj haljini: Artem Bali on Unsplash

 

 

Advertisements

5 thoughts on “8 strahova zbog kojih (zamalo da) odustanem(o)

  1. Dusha Abramovic kaže:

    Hvala, ovo mi je trebalo. Prošla sam ih sve i svaki dan se družim sa nekim. Ponekad popijemo kaficu, a nekad samo mahnemo jedno drugom u prolazu. Ali ne odustajem. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s