Kad ti život da limun, napravi farmu leemonova

Ćao, ja sam Sonja i u protekla dva meseca nisam radila ništa. Jeste, malkice preterujem, ali i to malo što sam uradila duši beše premnogo, a ego se toliko uspaničio da je implodirao i nestao u pravcu nekih, sada već bivših, planova. Ne sećam se kada sam bila ovoliko „lenja“. Možda onomad kada sam osam meseci piljila u ekran svog praistorijskog laptopa na trećoj godini faksa. Rekla bih da sam tada bila baš depresivna, klinički nepotvđeno, onako odokativno. Činilo mi se da je šesnaest sati gledanja South Parka dnevno odlična terapija, samoprepisana. Možda i jeste bila, nisam više sigurna.

U svakom slučaju posle tih osam meseci potpunog nerada, besmisla i magnovenja, doselila sam se natrag u Zr i spičila pet ispita u mesec dana. Šesnaest sati gledanja u ekran sam zamenila sa osamnaest sati čitanja, dnevno. Ujutru (od podne) bih čitala savremenu sveCku književnost da se zagrejem i razonodim, a sa prvim znacima smrkavanja bacala bih se u ponore filozofskih pećina. I prošlo je nekako sve to, ostalo je istorija.

farma-limuna

Retrograni Jupiter u Škorpiji

U protekla dva meseca, život mi je servirao svašta, uglavnom vruć krompir i par pristojnih limuna. Probala sam da sam iscedim dobro iz svega toga, nekako nije išlo. Što se terapije tiče, nit pijem, nit mi je do gledanja. Mislila sam da je posredi kakva retrogradna Merkurčina.

Da se razumemo, zaista se trudim da život nekako dublje razumem, da se ne oslanjam previše na mitska razumevanja sveta i horoskope, ali za prethodni period nemam drugo objašnjenje osim ovog retrogradnog Jupitera, o kojem sam se tek pre par dana obavestila. Tako je bilo i onomad, kad mi je jedna Aleksandra rekla da je izvesni Saturn ušao u moj znak.

Na momente, sve ono što se dešavalo ovih par meseci i nedelja bilo je na granici realnog, mogućeg, normalnog. Ali, nekako, sve je bilo taman toliko i takvo da se može podneti i kroz sve boleštine pojavljivao se lek. Da ne zalazim u detalje, Paja je dvaes’ pet dana bio u bolnici, a za sve to vreme Nauma je ujeo krpelj, spopao jedan respiratorni i jedan stomačni virus, mene je udarila struja, crko mi je hard disku na laptopu i još gomila nekih sitnih i krupnih stvari koje već i zaboravljam. Uz to, u ova dva meseca tri puta sam imala užasne migrene, groznice, uvećali mi se limfni čvorovi, itd, itd, itd. No, sve se nekim čudom sasvim dobro završavalo, prolazilo, lečilo, osim hard diska. I moje neobjašnjive lenjosti.

limunada

Hvala Lajbnicu za sve što je uradio za binarni kod

Sećam se, jednom je padala kiša. Horizontalno. Zaista, duvao je neki ludački vetar i toliko „nabijao“ kišu u prozor iznad mog pisaćeg stola, da se voda slila niz zid, na koji je nekim čudom ostao naslonjen ekran mog tadašnjeg laptopa, pa se dalje slivala niz taj ekran, duboko, duboko u u struju uključen, hiberniran, moj, laptop. I gledam ti ja u taj laptop. Vidim, mokar mu ekran… Dok je mozak povezao stvari, ja sam već naginjala šklopociju i izlivala vodu iz njega.

Onda je usledila histerija, jer, citiram: „Moj ceo život je na tom laptopu„. Mati me je dobro protresla i zapretila da će me –cenzurisano- ako ikada više čuje da mi je CEO ŽIVOT NA LAPTOPU. Moj brat je već otvarao kućište i uključivao fen. Nekim čudom komp je nastavio da radi, bez ikakvih problema, kao da se ništa nije desilo. Nastavila sam da radim i ja.

Ne bih vam verovatno ni pričala o svemu ovome da na ovom potonjem hard disku nije bilo nečeg što je i meni, a i vama značajno. Onomad sam materine pretnje shvatila ozbiljno, te se ovaj put nisam potresla (sve one godine meditiranja najzad urodile plodom). Jeste, bilo je možda nekih značajnih fotki dragih ljudi koje nisam stigla da bekapujem. Bilo je i stvari vezanih za posao, koje nisam podigla na Google Docs. Ali, bilo je tamo nečega što uopšte ne znam ni kako da vam napišem.

 

Sve što mogu reći, stane u dve reči…

…kad bismo se šalili. Iskreno, sve ono bitno na kraju ostane neizrečeno. No, nešto se u celoj toj igri reči uspelo i zapisati.

I SVE JE NESTALO.

Knjiga o Banatu (80% završena), priručnik o anksioznosti, na engleskom (65% završen), poezija (100%, ali to još i imam u fragmetnima na drugim mestima) i jedna skica za novu knjigu.

Znam, sad se neko smeje: pa kako nisi bekapovala. Nisam. Jer mi je uvek bilo nešto drugo preče. U migraciji s neka dva na druga dva hard diska, ovo je ostalo na samo tom jednom, za kasnije, kad sebi postanem bitna.

 

Voli(m) se…

Andrea, za koju su reči igračke mi je poslala jedan mejl, čiju sadržinu ne bih otkrivala, ali me je podsetila na barem jedan spis sa gore navedenog spiska i pokrenula lavinu događaja, iako nije ni slutila nit’ joj je to bila namera. E moj Univerzume, nemaš ti smisla za humor uopšte, znaš.

Al’ tako je to. Nekad kao da nas život testira, posebno kad baš rešimo da se volimo i da idemo izvan granica prijatnog i poznatog. Kad Univerzum primeti ama da smo samo malkice spremni: pošalje na nas sve izazove ovog sveta i čeka da se izborimo, lao ceovski – bez borbe sami sebe pobedimo.

No, najteže od svega ovih dana mi je palo to što sam izgubila nit sa sobom, nekako nisam uopšte u svojim rukama, ako me razumete. Valjda da bih naučila da dopustim da se nešto i samo desi…

 

Kad ti život da limun, napravi farmu limuna

Danas (u trenutku objavljivanja teksta to danas je već bajato) sam imala jedan AHA, suze-u-oku momenat. Zatvaram ti ja vrata našeg auta i, ne znam zašto, setim se Džarmuševog filma Paterson. Mislim da je to jedini film koji sam u poslednjih godinu, dve pogledala. I to sam ga gledala iz par pokušaja. Gledali smo ga Paja i ja zajedno. I nekako je bilo smešno koliko u jednom toliko običnom filmu ima neobične simbolike. I da mogu, ne želim da vam objašnjavam zašto su neke stvari u tom filmu meni bile značajne. Nešto stvarno ne može da se izrekne, ne ide.

I, uglavnom, danas ja zatvaram vrata kola, i setim se tog filma i scene – kad pas Petersonu pojede pesme. I suze same naviru, baš kao što i jesu kada sam gledala film. Ali ne zato što mu je pas pojeo pesme, već zbog scene iz parka pretkraj filma, koju vam neću otkriti, pogledajte film.

Život je sranje. There, I said it. Ali kao što i posle velike nužde obrišeš guzicu i nastaviš dalje, tako moraš i posle sranja u životu. Uvaliće ti život limune. I imaš dve opcije – da iscediš te leemonove (cmok za mog ortaka Tijanu i njene leemonove) i popiješ limunadu i posle petnaest godina bude ti bolje, ili da sedneš i razmisliš kako da od te šake plodova napraviš farmu limuna i tako doprineseš tome da i drugima bude dobro.

 

Kad ti život sprži knjigu na hard disku, uzmi novi hard disk i nastavi da pišeš

Nemojte da žalite što su neke od najlepših rečenica koje sam ikada napisala netragom nestale. Ja ne žalim. Čekam da Jupiter nastavi dalje, pa da napišem neke još bolje. A ti, šta čekaš? Limun? Idi i nastavi tamo gde te je život zaustavio na kratko. Bilo je za tvoje dobro, veruj mi.

I još nešto, mame znaju najbolje – nisu nam životi na laptopovima i u hard diskovima. Kako ono kažu Letu Štuke: svijet je u nama, a ne u kulama. No, za kraj, jedna druga od njih:

 

Sonja, nekrunisana kraljica banastke farme limuna

Mislim da nema potrebe da napominjem da ni limune nisam imala volje da fotkam, tako da ovaj put koristimo draži free stock-a:

Featured Photo by Brienne Hong on Unsplash
Photo by Clem Onojeghuo on Unsplash
Photo by Rhianon Lassila on Unsplash

Advertisements

2 thoughts on “Kad ti život da limun, napravi farmu leemonova

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.