Kad sebe cele damo, tek tada i možemo biti celi

Nadam se da mi Mika neće zameriti što sam mu em ukrala, em prekrojila stih. No, ovaj tekst bi se mogao i nasloviti: filozofima, i onima što su to nekada bili. Što bi rekao jedan ostareli banatski poštovalac vinjaka, da vam ja opričam nešto…

Priče iz naftalina

Pre sto godina. Dobro, lažem! Pre deset godina s nogu su me oborili panični napadi. Pola ove priče sam već zaboravila (sreća pa sam, skribomanski u Šešelj-stilu, dosta toga zapisala), ali se sećam očaja. Očaja zbog kojeg me više nije zanimalo šta će ko da kaže. Dobro, dobro, opet lažem. Zanimalo me je šta će ko da kaže, a najviše filozofi.

Ajd što sam ego-manijački mislila da filozofi garant nemaju pametnija posla nego da zveraju u ove moje blogove, nego što sam mislila da garant nemaju pametnija posla nego da se okupe i da me ogovaraju. Vama što niste filozofi verovatno i nije mnogo ovoga jasno, ali sve što je popularno, digitalno i ezoterično je filozofima posve strano. Predmet podsmeha. Tako da je taj spoj popularnog, digitalnog i ezoteričnog, s jedne, i sveg filozofskog s druge strane, najblaže rečeno neobičan.

 

 

Izvini, JA, aj što ne znam ko si, nego ne znam ni ‘de si

Moj prvi susret sa tim čupanjem sebe iz mene, stizanjem do sebe, radom na sebi, nazovite to kako hoćete, bio je izazvan paničnim napadima. Ujedno, to je bio i prvi put da sam, barem na momente, zaboravljala na taj večni strah „šta će ko da kaže“.

Govorili su svašta: da sam luda, da izmišljam, glumatam, da bi trebalo da pijem lekove. Govorila sam sve to i sebi sama. Danas su vam anksioznost i panika skoro kao dobar dan. I pre deset godina je bilo anksioznosti i panike, samo se uopšte nije govorilo o tome. Posebno ne javno. Naravno da sam prvo otišla kod doktora. Al meni Ksalol i Bromazepam nisu preterano zanimljivi. Ni sa vinjakom, još manje bez.

Nisam htela da se pravim pametna, popila sam jednu tabletu. I tu sam se i zajebala, jer sam par sekundi nakon što sam ga popila pročitala neželjena dejstva i onda su usledili sati agonije, paranoje i ostalog  – u iščekivanju da mi se barem pola od najgorih kontraindikacija obistini. Ostalo je istorija.

Bilo je jasno da se lekovima neću izlečiti i tako sam morala da pronađem neki drugi put. Svoj put. Taj moj put je, kao i svačiji, najblaže rečeno neobičan. Čajeve sam ceo život pila i, ne računajući antibiotike, uvek sam boljke čajevima i lečila. Pored čajeva probala sam meditaciju, svaku božju afirmaciju, kulirala hiperventilaciju i usput rešavala životne probleme manjeg i većeg obima. Čitala sam svašta. Uglavnom popularnu psihologiju. I pisala. Anksioznost je prošla, pa se pod sličnim životnim okolnostima ponovo vratila. Taj drugi put izlečio me onaj nesretni Hajdeger. Dobro i Kjerkegor, za kojeg tvrdim da je bio anksiozan. Kao i onaj Idiot kod Dostojevskog. A i Raskoljnjikov je paničar garant, makar malo. I Sonja me izlečila, tamo negde pred kraj knjige. Praštanjem.

sofia_movens_studio

Možda još uvek nisam sigurna ko je i šta je tačno to moje JA, ali mislim da sam ga pronašla u ćoškovima i sitnicama mog Sofia Movens Studija

Duša se leči kroz razgovor sa drugim dušama

To je bio prvi put da sam počela da nazirem spajanja sebe sa sobom. Pomirenje filozofa i ezoteriste. Pesnika i radnika. Žene i čoveka. Srpkinje i Mađarice. Tarota i Biblije. Nekad imam utisak da sam kod psihoterapeuta, dok vam pišem. Bez šale, meni je ovaj blog zaista bio i neka vrsta autoterapije. Lečila sam svoje komplekse pišući o njima. Oslobađala se svojih strahova kroz reč. Postala glasnija, prodornija i smelija samo zato što sam pisala o tome da sam tiha, smotana i preplašena. I u svemu tome nekima od vas pomogla. Zapravo mnogima od vas, a znam da mi neće zameriti što to tako glasno napominjem sad.

A vi? Vi ste meni pomogli da nađem svoj smisao i svrhu, baš onda kada sam najviše mislila da sam postala bivša filozofkinja. Time što ste me čitali, pisali mi, dolazili na radionice, predavanja, susrete. I želim da vam uputim jedno javno izvinjenje, jer vam se nisam dala baš cela. Večito sam nešto čuvala, zbog tog najglupljeg od svih strahova – šta će reći čaršija i filozofska bratija.

zivot_orhideja

Gledam danima ovu orhideju i mislim se kako njoj nikad nije ni palo na pamet da malo manje cveta, da joj slučajno neki asparagus ne bi zamerio. A onda odem u baštu i gledam u asparagus, i mislim koliko tek njega boli uvo da li tamo negde u nekom home office-u cveta neka orhideja. 

O isceljenju i davanju

Pre nekih sat vremena (u momentu objavljivanja ovog teksta, ima tome sigurno i nekoliko nedelja) poslala mi jedna filozofkinja-blogerka poruku na Instagramu.

Kaže: …i ja sam, inače, iz Banata…

Pisala mi je još svašta, ali neću da je izdam. Ali ću vam odati jednu tajnu: ja sam tek od banatskih tekstova postala cela. Taj Banat je bio onaj deo koji sam uporno tražila u sebi. I kad sam ga pronašla, od tad se mnogo bolje vidimo vi i ja. I onda sam se od tog velikog pronalaska prestravila pa brže bolja oterala Banat odavde u Banatuum, banatski prostor-vreme vakuum. Kao da možeš pobeći od sebe, naivna.

Isceljenje se događa kad postanemo celi. Kad sakupimo sve delove sebe na jedno mesto, dobro se zagledamo i u ono lepo i u ono ružno, i sve to prihvatimo. Baš takvo, kakvo jeste. Damo se celi u nešto što nam je važno. I tad se mala čuda događaju – najslabiji delovi našeg bića postaju izvor neverovatne snage.

Strah je siguran znak da nešto radiš zbog sebe, a ne zarad dobrobiti drugih. Kad ti dođe iz guzice u um da to što „uplašena čuvaš neki spis o anksioznosti u mraku fioke“, ne šteti tebi, nego nekom drugom ko trenutno moli boga da mu pošalje pomoć i rešenje (been there, done that), onda ukapiraš da se nikada i nije radilo o tome šta će ko da kaže, već šta će ko da čuje. A ako barem jedna osoba čuje ili pročita nešto što joj u tom trenutku daje nadu da može i da će biti bolje, jebe mi se tačno – nek me ogovaraju hiljade do mile volje. Ogovarati me mogu, odgovoriti me neće.

 individualne konsultacije

 

O odustajanju i postajanju

Htela sam nedavno da odustanem od Sofie Movens. „Nemam više šta da kažem. A i prerasla sam je.“ I jesam. Prerasla sam tu potrebu da radim nešto zarad sebe. Glupača, nisam ni primetila da je mene Sofia Movens odavno prevazišla i da odavno radi na dobrobiti drugih. Još od onomad, kad sam prvi put kliknula „Publish…“

Filozofija? Ne, nije umrla. Samo se prevazišla. I postala poezija.

A tebi, što sa podsmehom upravo čitaš ovaj blog, hoću da ti kažem da je to sasvim u redu. Ja sam deset stvari danas s podsmehom pročitala i barem deset ljudi ogovarala. I nisam zbog toga postala ni bolji bloger, ni bolji čovek, ni bolji filozof. Idi sad, nađi neku filozofsku knjigu i čitaj je. Dok ne postane poezija.

Šta bivša? Jednom filozof, uvek filozofkinja! #terajganamene

Sonja
Majstorica Sofia Movens filozofije i sve, samo ne glupa i naivna ❤

 

Advertisements

2 thoughts on “Kad sebe cele damo, tek tada i možemo biti celi

  1. Verica kaže:

    „…nikada i nije radilo o tome šta će ko da kaže, već šta će ko da čuje“
    Kolekciju zivotne mudrosti tvoje pravim…da mi budu reminder – celodnevni i svakodnevni. \o/ snazna si persona, ti Sonja ❤

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s