Postnovogodišnja euforija vs. celoživotna radost

Uvodna scena: stojim na jednoj nozi, druga je u „drvo“ položaju stopalom prislonjena uz prvu i jedem mlevenu plazmu s mlekom, u kuhinji. kad jedem „s nogu“ uvek stojim u tom položaju. pod je postnovogodišnje prljav, sudovi do pola oprani. posmatram neuglednu šamlicu koju obično paja podmetne pod guzicu dok loži peć, ujutru. meni služi da dohvatim koješta po kući. posmatram je i mislim se koliko nije instagramična, fejsbukovski fotogenična. posmatram je i obećavam sebi da ću je sutra fotkati, uz sijaset sličnih predmeta po kući i da ću ih sve pokačiti po instagramu i fejsbuku i u ovom blog postu, u inat lažnoj sreći i još lažnijoj upeglanosti, a u ime istinke sreće i radosti. 

Nešto me je ove godine zaobišla prednovogodišnja euforija. Daleko od toga da trpeza nije bila obilna i priznajem da sam zadivila (šokirala!) prisutne svojim znanjem Rastinih i Mimi Mercedes pesama (ni sama ne znam kako ih znam, bogumi) i priznajem da sam se žestoko napila od jedne čaše kupinovog vina, ali ove godine ni R od rezolucija. Ne znam. Možda sam i porasla. Za revolucije me odavno boli… da ne psujem sad.

Mada, sad kad razmislim, konačno mi život liči na onaj obećani Carrie Bradshaw/Miranda Hobbes san – uredno objavljujem tekstove na jednom njujorškom blogu (haha, ‘ladno), živim u predgrađu i imam muža i sina i sve mi je ravno. Fali mi još samo podrum pun vina.

zima2017

Omiljena fotka iz 2017. godine, izuzimajući sve Naumove

Mirne savesti mogu da kažem da mi je prethodna godina bila najbolja do sad, a isto to očekujem i od ove 2018.

Ako bih išta mogla da izdvojim kao posebno važno u ovoj godini koja je za nama, to su liftovi. LIFTOVI. To s liftovima je počelo još 2016., mislim da sam tad i podelila selfi iz lifta na Fejsu.

U suštini, kroz ceo život mi se prepliću periodu imanja/nemanja straha od liftova. Te 2016. je želja da saznam jesam li, ili nisam trudna preovladala nad strahom od putovanja u metalnoj kutiji do petog sprata jedne zdravstvene ustanove. Kasnije sam bila domaća u tom liftu, ali sam pristajala da uđem samo u taj jedan, srednji, najveći. Ostale sam izbegavala. Sledeći koji sam savladala je bio onaj providni u zrenjaninskom H&M-u. I to je bilo to. One stare sa duplim vratima sam i  dalje obilazila u širokom luku.

Od svih liftova u gradu, najveću frku sam imala od jednog plavog, u zgradi zrenjaninskog Vodotornja. Uz njega, tu je i lift iz jednog solitera na Bagljašu, u koji sam pre dvadesetak godina bez problema ulazila, i još bezproblemnije izlazila na krov te zgrade od 12, 13 spratova, a onda sedela na betonskoj ivici (mama, izvini ako ovo čitaš) i lamentirala nad gorkom teskobom pubertestkog doba i buljila u zalaske sunca. Možda je i pametno što sam kasnije razvila strah od liftova, visine i ostalog.

Uglavnom, taj plavi lift u Vodotornju sam zaobilazila u širokom luku. A onda se desilo to da mi je jednog dana postalo važnije da stignem na sedmi sprat te zgrade, od straha od liftova. I ušla sam. Prestravljena, ali živa i zdrava, stigla sam. Rekla bih, kući. U  međuvremenu sam se nekoliko puta i zaglavila u tom liftu. Dobro, jednom sam se zaglavila u tom liftu. I umesto da se bašbaš istraumiram, smejala sam se. Naglas i spolja, jer me je kolega pitao da li mi je frka, a i iznutra, jer mi nije bila frka. Taj zastoj je trajao svega nekoliko sekundi, ali sasvim dovoljno da bi prosečan paničar mogao da najgore ispaniči. Ipak, nisam.

Pred kraj godine, opet sam se zadesila u onoj zrenjaninskoj zdravstvenoj ustanovi, i za četiri dana provozala sam se svim liftovima koji postoje u njoj. I onim malim, za koji provereno znam da se glavi. I onim još manjim za koji nisam ni znala da postoji. S Naumom u rukama.

Ne mogu do kraja da vam objasnim to suočavanje sa strahovima. Nisam ja bila srećna što nisam ispaničila kad sam se zaglavila u plavom liftu. Radi se o tome da ja nisam ispaničila u liftu jer sam bila srećna. Uvek mislimo da ćemo biti radosni ako sve bude u redu, a poenta je da će sve biti u redu ako budemo radosni. I kad stvari ne idu baš kako treba. Ako tad pronađeš snagu, veru i radost – biće sve u redu. To ti obećavam!

Jebeš liftove i jebeš i Novu Godinu. Jebeš i euforiju. To sve prođe. Ostaješ samo ti. A ako ti nisi radostan i srećan onda jebeš i sve ostalo. A ako si srećan samo kad je sve u redu, onda jebeš i tu sreću.

Pročitajte ovaj tekst još jednom. Srećna vam Nova Godina. Vaistinu srećna.

Liftgirl,
Sonja

 

p.s.

Advertisements

2 thoughts on “Postnovogodišnja euforija vs. celoživotna radost

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s