Ko još veruje u bajke?

Baš kao i u bajkama i narodnim pripovetkama, u Banatu je jasno postavljena granica između dobra i zla, a dobro pobeđuje, obavezno i nepogrešivo, samo se katkad vuče, sporo, natenane, to je samo varka za nestrpljive. Dok dobro ne stigne, dok ne pobedi, da potpuno ne poludiš od zloćkastog i naopakog dobro ti dođe vera u bajke. A osnovna pouka bajke je da se i tako nežna i slomna (szegényke, što bi rekla moja pokojna baba) ipak ostvaruje i događa.

Nešto mi dosadilo da jurišam na vetrenjače, fali mi i magare, fale i vetrenjače, pa dopuštam dobru da se desi, nesmetano, sve se nadam da će tako i zlo pre sustati i prestati. Ipak, neodustajno verujem u bajke. Sad, doprinele su tome moje obe pokojne babe, koje mi i sad pričaju priče, a i ostali članovi moje familije, koje kad pitaš „Di je put za Botoš?“, oni ti odgovore vicOm, ili pripovetkom od Kulina bana, ako im se učini da baš i ne žuriš. Pripovedanje je jedna toliko obična ljudska delatnost, melem i nauk, i možda više nema ognja oko kojeg se okupimo, niti dunje ispod koje se sakrijemo, ali priča ostaje, da nas seća i čuva.

Jedne godine, pre sto godina, redovno smo vukli čamac na Tisu. Ej, nije to čamac, to je tiska neman od šest i kusur meteri, suve hrastovine, kuvane i ufalčovane, katranisane i lakirane. To su bila posve druga vremena, vreme izrazitog kontrasta, ali i vreme kad si mogao sam da konstruišeš prikolicu za čamac i da ih ostaviš na parkingu ispred zgrade, bez brige. Naravno, bio je tako neki avgust, suv i vruć, i već oko 4 ujutru smo otišli na Tisu.  Jedna scena mi se zauvek urezala u pamćenje, i nažalost, mislim da neću nikada uspeti da je do kraja dočaram. Pored talpe, na Tisi, ima jedan betonski spust, a moj baba priđe s Ladom skoro do vode, i kako prikolica zaranja, tako čamac ostaje na površini. Posle preparkira Ladu i prikolicu, i krećemo. Svitanje na Tisi je posebna bajka, voda mirna, tektek isparava, ni daška vetra, sve kao da stoji, a ti se krećeš, lako, tiho – ako baba vesla; ne baš tiho – ako radi penta. I onda kad pomisliš da si video sve, i kormorane i kečige, i čaplje i skelete vilinih konjica, i mulj i vrbe, primetiš pet plavih kornjača na obali, gledaš, ne veruješ. Plave su, teget. I gledaš u njih, gledaju one u tebe. I tad shvatiš da ćeš ceo život provesti pokušavajući da ljudima prepričaš dogodovštine i lepote, kojima si svedočio, a za koje više nisi siguran da li su detalji iz neke bajke, ili sećanja na neka tiska svitanja.

U međuvremenu tiska neman ostane predugo na suvom, a nađe se i neko da te ubedi da treba da odrasteš, pa zaboraviš da je život divan baš takav kakav jeste, da i u ničemu možeš videti sve. I onda tako sav „velik“ i izgubljen ideš sebi u pohode, bez vođe na konju i magareta, samog sebe verno pratiš, i shvatiš! Shvatiš da je već viđeno sve, spoznato i nađeno, da te čeka, da je tu, iza ugla. Možda ne baš u prvom selu na koje naiđeš, ali u trećem, četvrtom, štodane. I misliš da te život nepravedno baca i vraća, a život se samo svim silama trudi da ti pokaže, pojasni i dometne šifre.

srdjan_karanovic_vetrenjaca

Bila jednom jedna vetrenjača… // Foto: Srđan Karanović 

Možda ipak nabavim jedno magare…
Sonča Pansa

Advertisements

2 thoughts on “Ko još veruje u bajke?

  1. Tanja Leković kaže:

    Nedavno sam otkrila ovaj blog i sada sa radošću čitam svaki novi post.
    I ja verujem u bajke i sudbinu i posebne znake, koji su to samo ako umemo da ih protumačimo.
    Trenutno se i nadam da će se jedna „szegényke“ bajka ostvariti, pa sam se sasvim pronašla u tekstu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s