O nekim banatskim vrednostima

Možda su ovo i malko više Sofia Movens vrednosti, neg’ što su baš banatske, al’ s obzirom koliko sam vas ( i tamo di ne treba) dotakla s onim prethodnim tekstom, možda se opet prepoznate…

 

JEDNOSTAVNOST

U Banatu tegle služe za dunst, a ne da se u njih ulivaju kašaste tečnosti od voća, ili kakve špiritus – limunade. Zaista, trendovi su čudo i sama im nebrojeno puta podlegnem, pokušavajući da svoju višedimenzionalnost svedem na instagramski flat lay i smuti u tegli. I da me neko ne shvati pogrešno, ne radi se ovde zaista o teglama, već o principima.

Ja se još uvek sećam vremena kada smo tegle sterilisali i pasterizovali da sačuvamo pekmeze i turšije za zimu i familiju. Sećam se i da smo staklene flaše od knjaza i coca-cole vraćali u samouslugu. Sećam se i staklenih flaša od sode. O pivskim i vinskim da ne govorim. Moj otac tvrdi da se onomad i jogurt pakovao u staklene teglice sa aluminijumskim poklopcem, al’ još od onog rotora s tavana mu oprezno verujem. U svakom slučaju, mi smo reciklažu izmislili. I cegere. Cegeri ne samo da su bili hendmejd i upsajkld, nego i masthev.

Kad smo već kod masti, sve se na masti i spremalo. Od onomad se svašta promenilo, ali ostade ta neka jednostavnost. Ovde ljudi i dalje idu u radnju bez šminke, na pijacu biciklom, i u svadbu s, ju, da ne psujem sad. I i dalje se oduševe nekim običnim, banatskim pričama. Pa čak i kad ulijemo te smutije u tegle i metnemo slamčicu, ipak čitav prizor deluje nekako jednostavno, banatski.

 

SKROMNOST

Banaćani su izuzetno skromni ljudi. Ovde možeš vek s nekim provesti, a da ništa ne saznaš o njegovom maestralnom životnom putu. Velike muke se umanjuju, a veliki podvizi ni ne spominju. Uz to, život je u Banatu takav da, ako malo porasteš, dobiješ čvrgu, a ako si baš uporan sa svojom veličinom, zviznu ti i macolu. Eeeh, al kad si mali i sasvim tih, onda svi vilinski odredi stanu uz tebe i hteo, ne hteo – letiš! Pored skromnosti, ovde je sve u meri. I u banatskoj veri.

Banaćani nemaju neke velike želje, ambicije i planove. Da kajsije rode bolje nego lani (i rodiše!), da mraz izbegne cvetanje, da led ne stuče vinograd i kukuruze, da zima ne bude toliko dugačka i ‘ladna, i da se prištedi, za dogodine. I da, eto, ne bude poplave.

kajsije

I sad nek mi neko kaže da ovaj život nije čudo… do pre neki mesec na ovim grana caklilo se inje, a sad načičkane kajsijice, što tu i tamo otpadaju, sočne, slatke, medne.

 

PAKOVANJE

Znaš da si bio u Banatu (ili kod kakvog Banaćanina, jer Banat dopire dokle i Banaćani, a to je svugde), ako put kuće kreneš s više stvari nego što si u goste doneo. Po pravilu, što ti Banaćanin deluje skromnije, to ti više pakuje. Nisu to sad bogznakakvi darovi, za neskromne, ali su od srca i autentični. Banaćanke, starije, obično pakuju u plastične kese iz samousluge, prethodno oprane. Pakuju se tegle (sa dunstom, dabome), mast, čvarci, kožurica i gurabije, u kartonske, salvetama ili celofanom obložene, kutije. Pakuju se i sarme i tufahije, ako ostane. Pakuju se i stvari nove, neotpakovane, ili ono što se preraslo. Banaćani ništa ne bacaju pa je pakovanje zgodan način da se viška oslobode.

 

IZOBILJE

U Banatu svega ima, najviše zato što se ništa ne baca. Ako je jabuka kojim slučajem udarena, odsečeš taj udareni deo i pojedeš je. Kajsije se skupljaju sa zemlje, otpale, od zrelosti otežale. Kožura od slanine se čuva za pasulj. Baš ako je komad hrane provereno pokvaren, to se pakuje u pomije, ako nije ni za pomije, onda meti nađubre (stavi u kompostnik, što bi vi mladi rekli). Ako su pantalone poderane, ideš kod babe da ti ušije. Ako nemaš babu, kod šnajderke, zna se. Doduše, poslednjih godina većina Banaćana nosi odeću pokojnih Nemaca (ovo ja citiram Rašu Popova, pokojnog, Mokrinskog) pa smo malo olabavili sa tim štekanjem poderane odeće.

Ali, kako smo skromni, a pomalo i šašavi, često previdimo banatsko izobilje. Ovde toliko toga ima, da mi ni ne znamo čega sve. A i zbog skromnosti, jer ko se još hvali Ramsarskim područjima, podolskim govedima, mravljim lavovima, čapljama kašikarama, stepskim skočimišima, slepim kučićima, ejama močvaricama, belobradim čigrama? Ovde ako malo zagrebeš u peščarne reljefe, ispadne ti komad praistorije. U nekim banatskim selima ima više roda nego bandera, drvenih, trošnih. I kajsije nekad toliko rode da moras letvama da im podupreš grane, rane, banatske.

Onda imaš Sakule, pa Đalu i Crno i Belo Blato, Tobu i Kumane. Taraš, Melence, Vršac. Tamiš i Karaš, imaš i Begej, štodane. Imaš i Nakovo, Čoku, Padej, Plandište i Crnu Baru i Podlokanj. Ja znam da to zvuči neskromno, ali u Banatu stvarno imaš sve, samo moraš mnogo da porasteš da mogao da uvidiš šta je to sve. Treba za to vremena. I nije da smo mi toliko spori, nego treba to sve obići, razumeti, upiti i omirisati. Ja katkad ni dalje od kapije ne stignem…

 

RADOST I SMEH

Banaćani su uvek radosni, a katkad se i nasmeju, onim smehom slatkim, bezglasnim, stomačnim. Spolja gledano, sve je to trošno, vlažno (džaba pločice), al’ ispred te fasade se katkad poređaju stolice. Tj, hoklice i šamlice, i ondak na njih posednu Banaćani i Banaćanke. Ne sede oni tu da bi videli ko prolazi, nije to korzo, niti te sedeljke služe da bi se o nekome ko nije tu pričalo, ogovara se isključivo u ćaskanjima na prozorima, usputno. Ako se sedi pretkućom, pričaju se priče vesele, dok se mladim graškom prsti bave, ili se s još mlađe boranije nožićima skidaju one vrščike kojima sad ne znam pravo ime. Nisu peteljke! Al’ u svakom slučaju pred kuću ne izlaziš bez vangle.

vangla

Vangla, obična, banatska od onomad.

Vangle su nekad bile metalne, tufnaste, a danas su plastične, isprane. I sve se manje sedi pretkućom, al’ se babe, mame i ćerke još uvek druže po dvorištima, uposlene, pristune (u Banatu se prkosno veruje u zagrobni život). I tad se uvek neko seti neke priče od onomad, smešne, pa ne znaš di ćeš pre, da l’ u vanglu, il’ sa hoklice. U Banatu se ne smeje grohotom, već srcem i stomakom, rekoh, bezgrešno.

 

SKRIVANJE

Jeste da je teško nešto veliko u Banatu sakriti, ali Banaćani vole skrivanje. Skrivanje je igra kojom Banaćani uporno pokušavaju da prevare i život i Boga. Ko u onom vicu kad Lala nije ‘teo Bogu da kaže di je put za Botoš, pa mu Bog pripretio da neće do raja stići, a Lala mu uzvratio da neće ni On u Botoš. Najrađe se sakrivaju one stvari što ti baš hitno trebaju, pa moraš pola kuće da prevrneš. Andraci se traže, đavoli netragom nestaju, pa se niotkuda pojave. Jedni Banaćani skrivaju, drugi otkrivaju i u toj igri prođe dan. A dani su ovde katkad teški i spori i Banaćanin voli i sam da se o tim danima od sebe sakrije. I kad se u sebe fino sakrije, onda i drugog u sebi otkrije.

U Banatu vlada Banatstvo i vladalo je. Ima ovde i dođosa i prođosa, i onih sto su ovde još od onomad. Samo, nije baš u Banatu dozvoljeno mnogo o tome da se priča. Jer da u Banatu ne vlada Banatstvo, odavno Banata ne bi bilo. U izobilju ovde ima nacija. I nijednoj nije lako, pa su sve u svojoj težini povezane. I baš kao i u Bačkoj i kod prečana, sve je više onih koji su pođoši, na putu za daleko…

leptir_na_mom_dlanu

Kazala sam vam u onom prethodnom tekstu, sporom, o Banatu, da kad jednom naučiš ovde da živiš i da budeš prisutan, onda ti čak i leptir sleti na dlan, a sad imam i fotku da vam to dokažem.

Od svih banatskih vrednosti najvrednije su RUKE. Pravi Banaćani se uvek trude da im ruke budu prljave, a obrazi čisti. Dobro, ima i drugih goveda sem podolskih u ovim krajevima, al’ zato su tu TRPLJENJE I DOPUŠTANJE. Sve Banaćani vide pa svašta i dopuste. Ne zato sto su bogznakako poslušni i verujući, nego znaju da uz svu štedljivost uvek ima više dana neg’ kobasica, a baš o tom vremenu se i prljavi obrazi prikažu. U Banatu nema osvete, a prljavštinu s obraza skinu samo suze čiste, pokajne. I, eto, ima još mnogo, mnogo vrednosti, ne stanu sve u jedan tekst.
I sad, htela ne htela, moraću još da vam pišem… A vi, ako vam se ovo moje pisanije dopalo, prosledite ga dalje, da i ovi što o Banatu pojma nemaju – nešto i saznaju! A ako i sami znate neke banatske vrednosti, kaž’te ih… ❤

 

Sonja

 

Advertisements

16 thoughts on “O nekim banatskim vrednostima

  1. Verica kaže:

    Sonja, reci nemam i zasigurno ne pravih da ti opisem koliko je ovo divno i sa kakvom virtuoznoscu kreiras ove storije \o/. Divota \o/

    • iamsonja kaže:

      To samo Banat fino teče iz mene… Mada, spajam (grlim!) se sa sobom ovih dana bašbaš, pa izgleda da to sve ima nekog dobrog efekta i na pisanje…

  2. Novosadjanka kaže:

    Pravo receno, od srca otkinuto da se podeli. Onako Banatski, ravno a vrcavo. Ko razume, shvatice. Pozdrav iz Backe.

  3. Jafi kaže:

    Pravi banatski rekvijem 🙂 Pozdrav od Banaćanke nastanjene u Šumadiji. Nešto mi milo i toplo oko srca dok čitam ove redove o mom rodnom Banatu 🙂 Dodjoši i podjoši, takvih je sada sve više. Nema onih starih dobrih običaja, ali sve prolazi a uspomene ostaju.

  4. Jedan Vlada kaže:

    Sonja, divan članak. Ovde jedan „pođoš“ iz Bečkereka, nekadašnji banatski varošanin. U Banatu sam rodio i „odrastio“, moj je i deo je mene, a opet stalno nov i stalno „nove“ stare stvari o njemu otkrivam. Tekst ti je divan. Vratio me je u detinjstvo i u bakinu i dedinu kuću i njihove priče. Koliko sam kao mlad i usijan ignorisao to banatstvo i gledao da iz njega što pre odem, toliko sad za njim žudim.

    • iamsonja kaže:

      Eh, Vlado jedan, pa šta ti bi da se iseliš? Šalim se, naravno, ali ne brini, možeš ti iz Banata gde god želiš, neće Banat iz tebe… Takav je, kakav je, bolji trenutno nemamo, mada moram priznati da se ovih dana čini kao da je neki novi i bolji Banat u nastajanju… Hvala od srca na komentaru i na čitanju!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s