Početak jedne spore priče o Banatu

Za razliku od već istrošene ideje lokalpatriotizma, mene da vam o Banatu pričam vodi ideja banatskog lokalanarhizma, ali sve više shvatam da mi se, barem trenutno, životna (s)misija svodi na to da vam objasnim ovaj jednostavan banatski život, koliko toliko. I dok osmišljavam neki budući Banatski Sofia Movens Lajfkoučing Ritrit® (babe mi se prevrću u banatskim grobovima zbog ovog novog maternjeg mi polujezika), sedeći ispod jedne kajsije u delu dvorišta koji nazivam Sofia Movens epikurejskim vrtom, dođoh na ideju da vam sročim tekstić na temu, pogađate – Banata i pripadajućeg mu načina živtoa. Ideja o ovom banatskom duševnom odmorištu se u meni kuva odavno, dobih je još onomad odboga, štobisereklo. Tekst ispričah samoj sebi, maločas, dok sam kosila travu. Pa, eto, po sećanju vam pišem, ono što je u sećanju ostalo i užurbano radim na pripremi radionica i drugih sadržaja za leto Gospodnje, banatsko, dvehiljadesedamnaesto (ovo je pridev, ne broj, zoto pišem sastavljeno, a i tako mi se oće).

Nego, znate već kako već kako putovanja izvan sebe-ka sebi funkcionišu, odeš negde, tamo nađeš smisao i svrhu, pa se vratiš u svet, osmišljen, osvrhovljen. Ja se uglavnom vrtim u krug unutar samog Banata, i gde god da krenem sudarim se sa sobom… I koliko god daleko od sebe da pođem, uvek se vratim u Banat.

SVETI RAD

Kad pođeš na duhovno putovanje u kakav indijski hram, obično te tamo dočeka seva, sveti rad, obaveza da nesebično i posvećeno radiš barem nekoliko sati, ne očekujući išta zauzvrat.  E, vidiš, u Banatu ne postoji sveti i svetovni rad, u Banatu postoji samo rad. Hteo ne hteo, ovde moraš da radiš. Ne zato što ti kakva šiba stoji nad vratom, ili detetu u tebi roditelj prstom preti, niti zato što ti rad donosi kakvu obilatu korist, nego zato što je ovde poprilično dosadno. Toliko je sve ravno, močvarno i sporo, da ti u nekom trenutku pundravci prorade i tad jednostavno moraš da radiš. Obično je to svaki dan. Uz to, pošto je dokle god ti pogled seže zemlja ravna, i sve je ravno – dvorišta su nam dugačka, a često i široka. Samo travu dok pokosiš popizdiš bar dvaput. Ipak, to ti daje priliku da o životu, metaživotu, prirodi i metafizici dobrano razmišljaš. Slatko li je radom biti umoren.

SVETA ZEMLJA BANATSKA

Malo ljudi zna da je zemlja u Bačkoj kvalitetnija od banatske. Banat je sav močvaran, i kako stalno krademo zemlju od prirode, stalno smo u strahu da će priroda nazad da je uzme. Pod prirodom uglavnom mislim na vodu. Mi bi i na potok stavili dolmu, samo u Banatu slabo da ima potoka, mahom kanali, nešto manji nego oni u Bačkoj. Ovde svako ima zemlju, ljudi na selu imaju hektare, ljudi u gradu bašte i saksije, ali pravi Banaćanin (nebitno odakle je) stalno u svesti ima zemlju, bilo da traži načine da je sačuva i oplemeni, bilo da spominje ko je nedavno sa’ranjen. Uz svest o zemlji obično ide i svest o prašini, a banatska prašina ima magijske moći. Ovde se i po banjama uglavnom lečimo mažući se blatom, svetim, banatskim.

DOŽIVLJAJ BANATA

Neke turističke destinacije moraš da doživiš, a Banat, Banat živiš. Nije Banat nešto što ti se desi, što ti se dogodi spolja, pa te prodrma i promeni, ne. Banat je suviše lenj da bi ikoga šarmirao ili nedajbože inspirisao. Banat je mir. I tišina. Ona iskonska, isihastična, srčana. Banat nikad ne možeš da doživiš, on je večnost i s njim moraš pažljivo, inače te proguta. U Banat dođeš i živiš. Ništa više, kao da uopšte i možeš više od toga.

BANATSKA DUHOVNOST

U Banatu hteo, ne hteo, veruješ u Boga. Uglavnom s tim velikim B. Ovde život zna da bude toliko neobjašnjiv i surov, da tražiš iracionalna objašnjenja i za racionalne stvari. Kad u rano proleće staneš u sred neke njive ili livade, koliko toliko daleko od grada, možeš da se vrtiš oko sebe koliko god hoćeš. Nema ništa. Samo ti. I poneki Oraj, s velikim O. A ako dovoljno dugo ostaneš, u rano proleće, na toj livadi, ili njivi, Oraj ti se obrati. Tiho i nežno, pa te i nečemu poduči. Ovde nema zmija da s njima prozboriš, belouške nisu govorljive kao poskoci, ali zato govore orasi. I trešnje i višnje, kajsije i katkad ruzmarini. Više verujemo zemlji nego ljudima, a najviše prašini.

BANATSKA MEDECINA

Kad u Banatu naiđeš na kakav komad stakla, pa ti taban prokrvari (mi u Banatu leti hodamo bosi), nađi zemljani put i lek potraži u prašini. Nije to samo zemlja, u toj se prašini kriju ostaci žita i nane, kamilice, skeleti svitaca i vilinih konjica. Magija, čista, lekovita. Osim prašinom, lečimo se i lekovitim travkama, banatskim i planinskim, jer dobar deo Banaćana i potiče iz planinskih krajeva. Veruje se i u lekovitost masti od manguljica i gusaka i drugih mitskih, banatskih bića. Posebno se cene mak, prepelice i sva voća šećerom bogata, prepečena. I medom se i vinom lečimo, od onomad.

BANATSKI FILOZOFI

U Banatu su svi filozofi. Posebno slikari. I pesnici. I seljaci, Banaćani. No, istini za volju ima ovde i dosta filozofa s diplomama. I pesnika za viljuškarima. To jest, bilo ih je onomad, u doba fabrika. Kad ne radimo uglavnom čitamo, ili slušamo one koji su čitali. Generalno, ovde žive čudaci i mahom nenormalnjaci. Niko od ovde radi norme ne bi živeo. Ovde se živi iz čiste ljubavi.

Banatska logika je posebno razvijena, ali i veoma specifična, haotična, samo joj Banaćani znaju reda i pravila. Ovde ljudi ljude bez jedne noge zovu „onaj s nogom“, ljude bez jednog oka zovu „onaj s okom“. Od imena se više ceni i poznaje špicname. Ovde su komarci ko rode, roda ima na svakoj banderi i uglavnom bude više dana nego kobasica. Najveći filozofski domet Banaćani sabran je u njihovoj čuvenoj: „Sad neću ni kako ja ‘oću“. Kažem njihovoj, jer samo određeni Banaćani se drže ovog nihilističkog principa, ne svi.

BANATSKO POIMANJE VREMENA

U Banatu postoji samo sad i onomad. Oko sutra smo svi nekako oprezni. A kako to sutra uvek nekako držimo pod znakom pitanja, onda uvek imamo sto kade, vreme je ovde nametnuta kategorija. Od svega, najviše cenimo ono što je bilo onomad. A onomad je bilo svašta, kuvala se supa s vodom iz Begeja, kikiriki su dovozili teretnim brodicama i vodu raznosile sakadžije zaprežnim kolima, glavnom ulicom pičio Ćira, a Begej uopšte nije išao ovudavo, nego krivudavo. Onomad je bilo svega, a najviše slobode i radosti. Sad uglavnom nema ničega, ništa se ne događa i kad to sutra konačno dođe, ovo sad što je sad postane jednako dobro kao onomad. Uz to ne možeš u Banat da dođeš na brzinu i na kratko. Ovde se ostaje decenijama, generacijama, ili barem koji sat duže. Ali kad naučiš da baš budeš u Banatu, onda sedeći na obali Tise saznaš kako uopšte nastaju vilini konjici, koliko se na vetru suše, leptir ti konačno sleti na dlan, a u svakoj travi vidiš deteline, četvorolisne. Vremena ovde ima na pretek, a kako je vreme novac, ovde je vazda bilo para. Posebno onomad.

BANATSKO POIMANJE PROSTORA

Jedna od najnelogičnijih stvari jeste banatsko poimanje prostora. Valjda iz straha da ih taj ogroman prostor ne proguta, Banaćani stalno nešto sakupljaju i sakupljenim popunjavaju prostor. Nekad stvarima, nekad ljudima. Ako tri generacije ne žive u jednoj kući, onda makar ima dovoljno posteljine za još tri porodice. Ako živiš u gradu, pored kuće imaš i vikendicu i baštu, ili si ih barem imao onomad. I ono što ti je višak u kući, to odneseš na baštu, dok i tamo ne prepuniš prostor. Srećom, neki Banaćani ti vremenom ukradu to što si na baštu odneo, pa opet imaš šansu da malo rasteretiš dom. Mi doduše nemamo vikendicu, al zato imamo tavan. Sačuvajmebože čega sve na našem tavanu ima. Od gramofonskih igala, do dečijih lokomotiva. Pre neki dan sam sva prestravljena sišla s tavana, baba (otac) mi je jedva objasnio da to nije granata iz drugog svetskog, nego motor od nekog pokojnog usisivača. I nedajbože da se nešto baci, možda ti zatreba, pogađate – sutra!

BANATSKA TIŠINA SRCA

Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra. I u tom polusvetlu ti istina zasija. Ne čuje se ništa, samo slavuj, banatska tišina i srce, tektek kako kuca.

Mi se u Banatu svađamo oko raznih stvari, tiho, banatski, ali ako ima jedna stvar oko koje se slažemo, to je da Banat volimo još od onomad, isto tako tiho, banatski. Jednog se samo i bojimo – da nam neko Banat ne ukrade, kuckuckuc, dalekobilo. Spomenula bih još i to da je cilj svakog Banaćanina da svrgne vlast makar ona i najbolja bila (i drugi oksimoroni), otud i ideja lokalanarhizma na početku ovog teksta. Od svih vladara jedino smo Mariju Tereziju voleli ko svoju, al to je izgleda zato što je i ona volela dolme koliko i prosečan poplavno-osvešćeni Banaćanin.

Ako još niste u Banat došli, dođite čim pre, a ja ću natenane banatski da vam u narednim nedeljama i mesecima pričam jednu finu banatsku filozofsku priču, bez sistema.

*Pisano 18. maja, još onomad kad sam pokosila travu, banatsku, dvorišnu, *%#0 je onaj ko je i zasadio. Hmmm, izgleda da ipak ponekad i ja umem da se vodim čistim nihilizmom banatskog nećenja 😀

Sosa Movens

Priče o Banatu, preseljene su na banatuum.wordpress.com

Advertisements

24 thoughts on “Početak jedne spore priče o Banatu

  1. Ranko kaže:

    I tako Bog kada je završio pravljenje kugle zemaljske, sede u ligeštul, otvori pivo i polako pijucka i samog sebe pohvaljuje, “ baš lep posao si napravio, vidi kako je divno, kontinenti, okeani, planine, šume, reke … i sve je baš složeno lepo da lepše ne’mož biti“.
    Kada je otvorio drugo pivo, prostreli ga misao zbog koje je morao da se udari po čelu jer je ta misao bila i pitanje. “Bože , bože a gde ćeš ti kad se budeš spustio na kuglu zemaljsku da se smestiš?“
    Polako je okretao kuglu i posmatrao sve ponuđene krajeve sveta i onda u jednom trenutku zaustavi kuglu zemaljsku, i nadlanicom desne ruke pravna i potapša zemlju desno od Tise i iznad Dunave i reče: “E tu ćeš ti bože kad god se spustiš na kuglu zemaljsku.“

    I zato je Banat , božiji deo kugle zemaljske, ima svega što u svetu ima , i planina i mora i rudnika uglja i nafte i pustinje i zimzelenih šuma i listopada i svih životinjskih predstavnika i kada zabodeš suvo drvo i iz njega će se nešto izroditi i …..i ima ljude koji čine taj Banat tako dobrim da Bog hoće samo u Banat kada se spusti na kuglu zemaljsku.

  2. Bojana kaže:

    „Ovde ljudi ljude bez jedne noge zovu „onaj s nogom“, ljude bez jednog oka zovu „onaj s okom“.“ nasmejala sam se od srca 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s