Na pola stadoh, al’ produžih, a ti vidi pa mi se pridruži

Verovali, ili ne, proleće nam stiže za nekih petnaestak dana, što znači da smo i na pola puta Sofia Movens prizivanja proleća. Nisam vam baš ispala neki primer povodom discipline u ovom izazovu, ali sudeći po porukama koje mi šaljete, izazov vam se ipak dopada. Posebno vam se svidelo to što sam vam priznala da je u redu ako tu i tamo nešto propustite da uradite. 😀

Priznajem, meni je izazov toliko podigao energiju da su se desile neke stvari koje toliko dugo želim, nameravam i pokušavam da radim, te da sam u jednom momentu i zaboravila na isti. Hm, ako tek sad saznajete za izazov, reč je o uvođenju šest novih navika u periodu od trideset dana.

Za nas koji smo već u izazovu, ovaj tekst je podstrek da se vratimo na pravi put. Iskreno, ponekad mislim da su ovi izazovi koje zadajem sebi jedan oblik izbegavačkog modela ponašanja. Samo nekim čudom ispadne da me baš ti izazovi povuku na pravi put, nazad u obavljanje onog bitnog. To objašnjavam sebi ovako: ako mi nešto teže pada od toga da radim ono što zapravo treba da radim, to je svakako disciplinovano obavljanje bilo čega. Ja sam vam školski primer hiperaktivnog deteta u zrelim godinama. Dajte mi novi zadatak, evo me letim, briljiram, za tri minuta izgubim strpljenje i tražim novi izazov. Nije da ja ne odradim stvari do kraja, nego od početka do kraja uradim još sto drugih, uglavnom nepotrebnih, stvari.

Slušam maločas Terri. Inače, da vas obavestim da sam se upustila u avanturu zvanu sređivanje tavana. Lele… Koliko sam ja stvari ostavila „za kasnije“. Zato ono kad sređujete nešto, pa ne možete odmah da odlučite da li to želite da zadržite, ili prosledite dalje, ili bacite, pa onda to sklonite negde daleko od očiju, ali dovoljno blizu da vam blokira energetski tok. E, pronašla sam 5, 6 džakova punih takvih stvari na tavanu. I sve ih odnela u H&M, na reciklažu. Tj, nisam još uvek sve, jer oni imaju ograničenje u količini stvari koju možete da donesete na dnevnom nivou. Ali četiri ogromne kese već jesam.

Ali to je tek vrh brega od stvari koje preživeše silna leta i ledene dane na tavanu iznad objekta u kojem trenutno stanujem. Tako da proleće 2017. posvećujem sređivanju tog famoznog tavana. Nego, slušah maločas Terri, baš nešto na temu „declutter-inga“. I kaže Terri (mnogo se radujem što se i vama dopada) da onako kako radimo jednu stvar, tako radimo sve stvari. U mom slučaju, ja sve radim na pola. Stignem do pola i tu stanem. Ne odustanem, ali zastanem. Nastavim ja do kraja, ali kao što već rekoh, treba mi mnogo više vremena… Fascinantno mi je to, kako izbegavam nešto da uradim jer se plašim da neće biti savršeno, a onda kada se konačno oslobodim tog straha, onda uradm celu stvar do pola. U smislu da ne dam svoj maksimum. Ali, kako ne odustajem tako lako, posle izvesnog vremena se vratim i… da ne psujem sad.

To je zato što ja zaista teško izlazim izvan granica sopstvene zone udobnog, poznatog i prijatnog. Hoću ja, ali ne previše. Umem ja, dovoljno. A to je sve… da ne psujem sad. Nešto mi govori da si mi sličan/slična, makar u nekim stvarima. Dobro, da budem iskrena, ima stvari koje odradim baš kako treba. Za mene je uspeh kada daš svojih 120%. Ne 120% bolje nego neko drugi, nego kada se potrudiš i daš se ceo i još malo. Umem ja tako, ponekad, umeš i ti, verovatno i češće.

I eto, do sada sam malo trokirala u ovom izazovu, ali do proleća ću dati svojih 120%. Čisto da vidim šta će da se desi. Pritom, dok ovo pišem, u glavi mi tutnji podsmeh – ahhahahaha, ma nećeš ti dati ni 12%. Koliko sjajno sabotarimo sami sebe… Ne trebaju nam drugi. Zato, pre svega ću preformulisati pomenutu tvrdnju u sledeće: od ovog trenutka dajem svojih 120%. Ne ni zato što nešto spektakularno treba da se desi, nego eto tako, onom kritičaru u sebi iz inata.

I još nešto, fabrikovani izazovi u životu treba da nam posluže u svrhu dve stvari: prvo, da gurnemo sebe izvan granica prijatnog, udobnog i poznatog, a drugo, da bolje razumemo i dublje prihvatimo sebe! Jer, ako daš 120% sebe i nešto ti i dalje nije „leglo“, to verovatno i nije prava stvar za tebe. Valja pružati sebe izvan zone komfora, ali nipošto izvan sebe!

Tu negde, na 60% sebe,
Sonja ❤

Advertisements

One thought on “Na pola stadoh, al’ produžih, a ti vidi pa mi se pridruži

  1. jelena kaže:

    Tesko je istrajati, istina. A rekla bih i da sama sebi zadajes previse zadataka. Mislim da treba malo da usporis i pojednostavis. 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s