Radi ono što moraš, radi ono što možeš

Dobar vam mart, dobri ljudi!

Ja sam u sred izazova 30 dana prizivanja proleća i moram vam priznati da su neki od vas dosledniji od mene, jedna Dajana pre svih. Ipak, ako ne stignem da đuskam, taj dan se prošetam, ako ne stignem da meditiram, to je zato što se smejem, ili legnem u krevet ranije, ili, kao sinoć, sednem i pišem od 23:00 pa do 2:00. Nisam umorna, ni sanjiva, presrećna sam!

Par sunčanih dana mi je napunilo baterije, nekoliko divnih stvari koje su se desile dragim ljudima ispunilo dušu i srce i opet sam uplovila u one vode u kojima znam da je sve okee. Da ne pričam o mahovini koja je stigla iz Belgije.

Ja mogu sve, ali ne mogu da pišem ako je dom u haosu. Nema šanse. Ne ubrajam tu kreativni haos, kad tipa rasprostrem beleške, šolje, smutije i kreme za ruke oko sebe, već onaj klasični svakodnevni, višednevni haos. U takvom pisati ne merem. I shvatim ovih dana da ponekad pravim takav haos da bi izbegla pisanje.

Između ostalog jedan tekst vam nisam zapisala, ostao je kao misao u mojoj glavi a zatim i iščezao iz iste, a ključna stvar tog teksta je da ponekad sabotiramo sami sebe. Mislim, vazda mi sami sebe sabotarimo, ali nekad to toliko nesvesno radimo da su nam potrebni meseci da to ukapiramo. Neću da detaljišem, uspela sam da osvestim i iskorenim jednu vrstu samosabotaže, a rezultat toga je i ovaj tekst koji vam upravo pišem.

Postoji nekoliko stvari koje ja moram da uradim u toku dana, neke od nas da nahranim, za neke od nas hranu da pripremim. Ne moram da spremam kuću, ali s obzirom da nešto što mi je izuzetno važno ne mogu da uradim ako kuća nije čista, u mom sistemu vrednosti onda moram i kuću da spremim. Tj, da budem precizna kuća mora biti spremljena pa kome zapadne. Ako se previše oslonim na Paju, ne bude tu mnogo uspeha, jer njemu to prosto nije važno. Nije ni meni, ali zaista je čovek mirniji u prostoru koji je uredan i čist. Ali, pošto sam mu ja bitna, onda mi izađe u susret pa učestvuje u domospremanju. Istini za volju i ja odugovlačim i izbegavam da nešto uradim, a onda mi svi drugi budu krivi, posebno Paja. I on i ja smo trenutno u potpunosti posvećeni prioritetima, ja pisanju, on muzici i nije to baš lako. Ne zato što imamo maloletno čedo na gajbi i gomilu dnevnih obaveza, nego nije lako istrajati u svojim planovima, sam sa sobom.

Kad se baš ustremiš da nešto ostvariš naiđe taj period velikih izazova. Kao da te neka velika šaka „šopljava“ svaki put kad ustaneš i kreneš dalje. Svakako ti sam sebe sabotiraš, ali nekad ni uz svu mudrost ovog sveta ne možeš samog sebe da pobediš. Ako kroz to prođeš, ako ne odustaneš, pobedio si.

I dođoh danas do zaključka da u životu nekako uvek radiš ono što moraš i ono što možeš. S tim što uvek i isključivo radim ono što želim, odnosno trudim se da ne radim nešto što ne želim. To ne znači da nema dana kada mi se baš ne radi ono što toliko želim da radim. Ne znam kako to da vam objasnim. Mislimo svi da raditi ono što voliš znači da uvek voliš ono što radiš. Ali nije tako. Nekad ti najomiljenija stvar na svetu postane žestoko naporna i dosadna. To je normalno, normalno je i da te smore ljudi koje voliš. Što više voliš sebe, sve ti se ređe dešava ovo drugo.

Ne sprema mi se kuća uvek, ali mi je stalo da uradim nešto što sam obećala sebi. Pokušala sam ja da ubedim sebe da mogu da pišem i u nekim drugim uslovima, ali ne ide. I to je taj kompromis koji napraviš. Što ne znači treba da se ponašaš kao derište. Dok vam pišem ovaj tekst, na mom malom radnom stolu nema gde šibica da stane, totalni je haos. Ali, u sred pranja sudova sinula mi je ideja i sela sam da pišem uprkos neidealnim uslovima. Trenutno mogu, ne mogu uvek. Pisanje na blogu mi nije prioritet, trenutno, i zato pišem kad god mogu. Pisanje nečeg drugog je pod moranje i iziskuje daleko više koncentracije nego ovaj tekstić. Prosto, drugačije je.

Znam da nisam baš napisala najjasniji tekst. Nadam se da ćete uspeti da izvučete poentu sami. Nekad moraš da radiš i nešto što ti se ne radi da bi radio nešto što želiš, a uvek možeš da uradiš samo ono što možeš, ne možeš više od toga. Samo, uvek možeš daleko više nego što ti misliš da možeš. 😀

Poenta je da probiješ granice, da pokažeš sebi da možeš više nego što misliš da možeš, a to postižeš tako što prvo uradiš sve ono što moraš. Jer obično to što moramo da uradimo jeste nešto što nam najviše treba, što nam najviše znači i što će nam najviše pomoći da stignemo tamo gde želimo. I obično to što moramo da uradimo jeste nešto što nam se najmanje radi, ali to je samo zato što smo navikli da budemo tu gde jesmo trenutno. Pa eto, ako želiš da budeš tu gde si trenutno ti nastavi da izbegavaš ono što moraš, a ako želiš da se nešto konačno promeni prvo uradi ono što moraš, a onda uradi SVE što možeš.

Doviđenja, prijatno
Sonja

 

Advertisements

4 thoughts on “Radi ono što moraš, radi ono što možeš

    • iamsonja kaže:

      To je skrivena poenta teksta 🙂 Mi se malo doveli u red, videćemo dokle će da traje. Što kaže moja mama ja pravim red tako što pola stvari pobacam

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s