Skrivena pod niti mahovine

Na spisak novih reči u svome životu dodajem i ovu – briologija. Ne, nije to nauka o siru, već nauka koja se bavi ispitivanjem mahovine. I ja mu dođem kao neki briolog, poetske vrste. Mahovinom se bavim svakodnevno, ali bez klasifikacije i ispitivanja građe.

U našem dvorištu žive desetine kvadtratnih metara mahovina. Zemlja je vlažna i taman dovoljno neslatinasta da na njoj uspeva mahovina, u barem nekoliko pojavnih oblika i vrsta. Ne zaboravite, Banat je u suštini močvara, velika bara. Krokodila, srećom, nema, ali su nam zato komarci ko rode, a roda u poslednje vreme ima ko blata. Blato, prašina, mahovina – to su vam godišnja doba ovde. I sneg i zima, o kojima sam vam već pisala.

Od svih tih godišnjih doba, najomiljenije mi je tropska mahovina. To su dani kada kiša pada u nedogled, a sunce uporno izvlači zadnje fotone svetlosti iz banatskog vazduha. Tad ne znaš gde počinje duga niti gde se završavaju škrge kroz koje bespomoćno pokušavaš da preradiš vlagu u atome kiseonika. Tada beton prekrije tanka, klizava mahovina, na oči padne neka mrena od soli iz znoja i vlage, uglavnom se sedi po ćoškovima i ispred kuća, na klupama, hoklicama i šamlicama, bicikl se vozi do prve pekare, a umesto vode se ispija to poslednje zrnce nade da će vlažnost vazduha pasti pod sto. Sto posto.

Mahovina ume da se dogodi i u proleće, još češće u pretproleće, kada se sneg otopi a visibabe promole glavu kroz meku i lepljivu zemlju, kojoj jedino gojazni mraz može da dođe glave. Sa prvim temperaturama u plusu i mahovina podigne gametofite i sporofite visoko iznad zemlje, preteć’ Suncu, koje se nekim čudom posle dvadesetak dana pauze pojavi kao da se ništa nije dogodilo. Greje nas osrednje, baš kao da je Sunce neke druge zemlje.

Tada volim da izađem u dvorište, da obavim prve baštenske radove, da pozdravim zemlju i mahovinu. Već sutradan ponovo zahladni, iz kuće se ne izlazi još mesec dana, ali mahovina ne prestaje da raste. Njoj ni poslednji ostaci mraza, ni vetar Severa ne mogu ništa, ona je visoka tek prst iznad zemlje i čeka svojih pet minuta. Već 455 miliona godina, prekriva zemlju, kamenje, beton i betonske zidove. Raste mahovina, polako, mirno, kao da se ratovi nikada nisu dogodili, kao da su svet stvorili pesnici, a ne bog ili predvremenski veliki hadronski sudarač čestica, znajući da je, ako je život zaista nastao iz prve supe, ona bila i so, i biber, i peršun i celer.

mahovina

Od svih poslova najuzaludnije je gajenje mahovine u staklenim teglama. To je pokušaj izgovaranja nerazumljenog, hvatanje vremena u vanvremenskim okvirima. To je nenapisana poezija, neobjašnjenja fizička pojava. Mahovina je najusporenija verzija čekanja. Ipak, mahovina u staklenim teglama u tišini prozora bez reči kao da progovara – ne brini, stiže proleće, za dan, dva. Meseca.

Pozdravljamo vas ja i moja banatska mahovina, u staklenim teglama

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s