Ljudi, vreme je

Znate onu super romantičnu scenu iz „Eat Pray Love“ kad Havier Bardem zgrabi ruku (nežno) Džulije Roberts i kaže: „Darling, it’s time.“ E, pa, darling, it is time. Vreme je. Da citiram samu sebe iz jednog posta sa društvene mreže:

„Vreme je! Vreme je da prestaneš da brineš šta će drugi reći, da li ćeš uspeti, da li ćeš stići. Vreme je da prestaneš da tražiš izgovore, vreme je da ti vreme i vremenske prilike više ne budu izgovor za sve.
Vreme je da digneš glavu i pokreneš zadnjicu, da se izboriš za sebe, da uradiš sve ono što odlažeš zbog straha, zbog lenjosti, zbog osuda i kritika i svih ostalih gluposti.
Vreme je da ugasiš TV, da prestaneš da se nerviraš zbog tuđih stavova, navika, pogleda na svet.
Vreme je da se umiješ, očešljaš, obrijaš, da se osvežiš i da kreneš. Ti znaš gde. Neće ti život nigde pobeći, život je najstrpljivija stvar na svetu, ali je besmisleno da i dalje gubiš dane, dok gubiš snove i nade, misleći da se dobre stvari dešavaju drugim ljudima u drugim državama. Dobre stvari se dešavaju onima koji se dobrano potrude i imaju hrabrosti da veruju u sebe i u svoje blesave snove. Na obali nećeš naučiti da plivaš, vreme je da uđeš u vodu.
Vreme je. Usudi se.“

Nekad mi dođe da ovo odštampam i zalepim na svaki zid u kući.

Sedim trenutno u ovom našem pokušaju od trpezarije, i mislim se kako i ona svraka što svako jutro dođe na lozu, i pod trem, već zna da je vreme da i ja uradim ono što pokušavam paaaa godinama. Ne znam zašto, ali ja stvari „postizavam“ na dva načina, ili me život baci u njih i sve obavim očas posla i bez po muke, ili se gnjavim godinama, kao glista posle kiše.

Baš sam intenzivno razmišljala ovih dana o tome. Neka moja životna iskustva, studijska putovanja, seminari, edukacije pa čak i ova moja trudnoća i porođaj, toliko su se događali u Vorteksu da sam često bila korak ispred same sebe. Čak je i ovaj blog nastao za pola sata. Neke druge stvari su bile rezultat višegodišnjeg truda i rada. Hm… Da budem precizna, te neke druge stvari koje sam postigla izgledale su kao crtani film – ustanem, život me nokautira, ustanem opet, život me nokautira, ustanem još jednom, život me nokautira. Ponekad sam samu sebe pesnicom dočekivala nakon ustajanja. Ali, ipak bih ustala još jednom – i uspela! Da uradim nemoguće, da pobedim, sebe!, da osvojim nagradu, da izdržim. Što bi rekla Biljana (Pozitivna Psihologija) u videu koji upravo odgledah, nije to bila potreba za Dokazivanjem, to je više bila želja da samoj sebi Pokažem. Da mogu, da umem, da smem. Usput bih i drugim pokazala da se može, da se ume, da se sme.

Znaju svi moji ljudi da je ovo godina u kojoj će Sofia Movens koncept konačno postati ono što godinama pokušava(m) da postane (iako uporno pretim da ću prestati da pišem 😀 ). Zna i svraka. Znam i ja. Znam i da će Sonja Antonić konačno da preraste svoje dečje bolesti i da će uraditi ono što joj je vreme da uradi. Jer, znam sebe. Ponekad dođe momenat kada iscrpiš sve izgovore, pročitaš sve knjige samopomoći, odslušaš sve seminare, odmeditiraš svoje i shvatiš da je došlo vreme da digneš guzicu i uradiš čučanj, a odmah zatim i sklek.

Univerzum vam stalno šalje znake. Primera radi, u protekle dve, tri nedelje, skoro svako koga sretnem mi kaže: hej, čitam onaj tvoj blog. Ljudi za koje nikada ne bih rekla da ih uopšte zanima ovakva tematika, a kamoli moj blog. Verovatno sam i tebe srela. 😀 Možda se još uvek ne pojavljujem u vašim frižiderima, ali pre nekih pola sata primetih da sam postala i deo nečijeg nesesera 😀

Nikada ne znate ko prati to što radite, zato se potrudite da to što radite bude uvek na vrhunskom nivou. No, da dodam malo svoje standardne životne filozofije, nemojte ništa na silu. Kao svaki teorijom potkovani bloger, vrlo dobro znam da je mnogo bolje da tekstove objavljuješ uvek u isto vreme, tj određenog dana u nedelji, ili mesecu, nego ovako kao ja, jednom u ko zna kad. Mada, istini za volju, ja baš volim da kršim pravila, čisto da pokažem da se može i drugačije. Ipak, vreme je. Vreme je da ove godine odradimo te „sitnice“ koje godinama pokušavamo, ili da ih jednostavno napustimo kao zastarele koncepte. Vreme je da napravimo plan i da ga se jednom konačno i pridržimo.

Većina nas ima pogrešna uverenja, tipa: ne mogu da uradim „B“, dok ne uradim „A“. I onda dođe neka budala iz Donje Stepe (nadam se da ne postoji naseljeno mesto Donja Stepa, jer mi nije namera da uvredim neku stvarnu budalu) i ne samo da uradi „B“ pre „A“, nego uradi i „C“ i „D“. I onda ti tako gledaš u to svoje „A“ i u budalino „B“ koje nemaš… I shvatiš da si jedina budala u celoj Abecedi – ti.

Znaš, ja znam da je ovo godina u kojoj i ti konačno možeš da postaneš TI. Sa prošlom godinom umrli su i svi zastareli i zarđali životni koncepti. Zašto ih se još samo ti pridržavaš? Kukaš… Odlažeš… Pregovaraš… Ma sve ćeš da uradiš, samo da još malo vremena prođe.

A već i svraka na grani zna.

Vreme je. Prestani da ga trošiš uzalud.

Tik-Tak
Sonja

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s