Život ne možeš kontrolisati

Nekako se ispostavilo da najbolje funkcionišem kad sve detaljno isplaniram, a onda pustim da bude kako biti mora. To neke ljude izluđuje jer ja umem da obećam pa da ispalim, samo zato što mi je lepše da ostanem još koji sat u krevetu. I znam da to nije osobina kojom se treba hvaliti, ali nije ni za pohvalu to kada se previše oslanjaš na druge ljude. Posebno ako su malo ćaknuti, pa čekaju da osete kada je pravi trenutak za ustajanje iz kreveta. Ipak, da ne bih totalno proćerdala život, umem da ostvarim ono što pred sebe postavim, ali ne po svaku cenu. Balans, to se traži, ali to je i najteže naučiti.

Kao tipično Abraham-Hiksovsko čeljade, meni je najbitnije da se ja osećam dobro, a sve ostalo može da čeka. No, u nekom trenutku mi bude baš super pa naiđe lavina ideja, treba to sve organizovati i osmisliti, i onda na scenu stupam ja, ona druga, sa notesom i olovkom u rukama i kapom na glavi. Ja stvarno nosim kape i marame po kući, nervira me kosa.

I taman dok ja sve lepo isplaniram i osmislim, dogodi se neki kontrast i onda batalim sve i trudim se da povratim dobar osećaj. Tad ćutim, ne pišem, iako sam javno obećala. Eto, tako nekako izgleda moj svakodnevni život…

A taj svakodnevni, a ni onaj ukupni, ni uz sva znanja, život ne možeš kontrolisati. Hvala Bogu da je tako. Zanesemo se ponekad, život nas prevaspita. No, ovaj put nije bilo pedagoških mera u mom životu, nego sam odgrizla malo veći zalogaj no što sam mogla progutati. Sad sam mama,a mame mogu sve.

Tako ja pokušah svašta pa ispalo skoro ništa. Šalim se malo, ali ovaj dugačak uvod je umesto jednog kratkog izvini(te). Obećala sam, a nisam pisala. Izvinjavam se.

No, nije svrha ovog uvoda samo to, svrha ovog uvoda sadržana je u njemu samom, a to je, još jednom, napomena da život ne možeš kontrolisati. Ali, možeš kontrolisati sebe. Uglavnom. Nauči se to. Vremenom. Haha.

Zašto vam to pišem? Zato što u nastavku donosim nešto što može ličiti na recept za kontrolu života. Barem bi se naivnom i u onom u nevolji moglo takvim učiniti. Iskusnom (a takvi smo obično baš nakon nekakve nevolje) i bezvoljnom, ovo što sledi može koristiti…

Kao što me je jedna Jelena (jedna druga Jelena, ne ona iz prethodnog teksta) podsetila na Sofia Movens stranici na Fejsu, najavila sam da ću vam još malo pisati o jednoj knjizi čiji sam odnedavno vlasnik. Reč je o knjižici Terri Savelle Foy „Dream it. Pin it. Live it.“, i o jednom zadatku iz te knjižice sam vam pisala u nekoliko poslednjih tekstova.

U ovom, donosim vam još koji detalj iz te knjige i ujedno najavljujem da se ponovo čitamo za nekih dvadesetak dana, nakon praznika.

Podnaslov te knjige je „Make Vision Boards Work For You“, cela knjiga posvećena je tome kako da kreirate svoj „vižn bord“. 🙂 Jedan od ključnih razloga zašto vision boards u vašim životima ne funkcionišu jeste zato što niste razumeli čemu oni služe. Ljudi često misle, a za to mislim da je najviše kriva Tajna, je da ako polepe sličice na plutane table, da će ono što je na sličicima sleteti u njihovo krilo tek tako. Zakon privlačenja nepogrešivo radi, u tome i jeste ceo problem. Možeš ti da nabaciš osmeh, da buljiš petnaest sati dnevno u predivne slike luksuznih letovanja i vila, ali ćeš uvek i zauvek privlačiti ono što si. Da, privlačimo ono što jesmo, a ne ono što želimo da postanemo. Ovo je tako teško ukapirati. Univerzum ne možeš prevariti. Komšinicu možeš. Nju možeš slagati da si beksrajno srećan/srećna, ali Univerzum zna. To je jedino što radi, spaja ono što se može spojiti.

Da uprostim, ako ti za sebe veruješ da nemaš vezu, a živiš u zemlji u kojoj sve ide preko veze, posao nećeš dobiti, sve dok ne promeniš neko od ova dva uverenja. Ovo vam ne pričam tek tako, ja sam ta cura koja je verovala da nema vezu i da se posao isključivo dobija preko veze. A onda sam dobila posao, bez veze, ali i preko veze, jer se neko setio da bi bilo lepo da i ja malo radim. Ono što niko ne zna je da sam baš pre nego što ću dobiti svoj poslednji angažman nedeljama radila na promeni svojih uverenja. Univerzum zna. I reaguje.

Vision boardovi u suštini jesu nekakve plutane table na koje mi kačimo neke sličice onoga što bismo želeli da privučemo u svoj život. Ali su i istovremeno i sve, samo ne to. Poenta vision boarda je da te usmeri, da ti pomogne da se fokusiraš. Da svaki dan kada ustaneš ne moraš ni da razmišljaš (hm, objasniću) nego baciš pogled i znaš, to, to i to su mi ciljevi ove godine, narednih pet godina, ili kako god se vremenski odrediš. Rekoh da ne razmišljaš, ali ne mislih baš to. Još jedan od razloga zašto ne uspevamo da ostvarimo ono što smo zacrtali jeste zato što ne dajemo sebi za pravo da se predomislimo. Samo budala pokušava da ostvari planirano po svaku cenu. Banalan primer-ja dan ranije odlučim da ću izaći iz kuće bez debelih podgaća, a kad svanuo novi dan – napolju debeo minus. Naravno da ću korigovati jučerašnju odluku. Naravno da treba da revidirate svoje ciljeve i planove tokom cele godine, ne samo 1.1.

Trenutno mi se toliko piše, i toliko bih vam svašta rekla, ali bolje je da skratim. Dakle, u toj knjižici, pored onog zadatka o pisanju liste 10 ciljeva tokom 30 dana i svođenja te liste na 3 prioriteta, postoji još mnoštvo korisnih saveta, a ja evo izdvajam par, u nekoj jednostavnijoj formi:

NE KAČITE NIŠTA NA SVOJ VISION BOARD PRE NEGO ŠTO ODREDITE SVOJE CILJEVE

Dakle, prvo dobrano razmislite pa onda seckajte sličice iz novina. Naravno, vision board uopšte ne mora biti plutana tabla, ne mora biti tabla uopšte, možda je vama lakše da bude u digitalnoj formi. Ipak, zbog mogućnost da usred fokusiranja na svoju viziju, zalutate na Fejs, ja vam preporučujem da odštampate tu svoju digitalnu verziju.

Savladajte tehnike postavljanja ciljeva. Niko se nije pametan rodio, pa je i ovo nešto što se uči. Prođite kroz moj blog, ima nekoliko tekstova na tu temu.

NEKA VAM VISION BOARD STALNO BUDE PRED OČIMA

Vaš vision board je vaš najbolji prijatelj. Ne TV, ne mobilni telefon. Nije vision board nekakva magična ploča na koju vi polepite sličice, a onda deda Mraz svako veče dođe i ostavi vam u dimnjaku po neku manifestaciju. Mislim, čuda su moguća i svakako da se događaju, ali po definiciji – to su čuda, događanje neočekivanog. Ona dolaze kad se najmanje nadamo i kada najviše vibriramo, a tada vam ni ne treba plutana tabla. U međuvremenu, da ne bismo poludeli od dosade i otvorili put za niske vibracije, valja um nečim zaokupiti. Najbolje onim što želimo.

Ja mislim da ne postoje dva ista vision boarda, zato nemojte da osuđujete sebe što nešto želite, samo zato što se neko drugi ne slaže sa tim. Znam ljude kojima se na tabli nalazi ozdravljenje, ali i novi par cipela, što da ne. To šta želite da stavite na svoj vision board neka bude samo vaša stvar, zato neka stalno bude pred vašim očima. Pred vašim, ali ne i pred očima vaše komšinice. Ne znam što sam se uhvatila komšinice, ali razumete me-nemojte baš svakome pokazivati na čemu trenutno radite. Vaš vision board, vaša stvar.

VISION BOARD JE SREDSTVO, A NE CILJ

Ja ne znam šta je svrha života, stvarno ne znam. Možda to da ga živimo najbolje što umemo. Znam jedino da su materijalna dobra kratkog daha, ali da vam otkrijem toplu vodu – mi smo telesna bića, hteli ne hteli, jesti moramo, oblačiti se moramo. Ne moramo, ali probajte da budete goli i gladni, nije zabavno. Iz iskustva znam da je mnogo lepše tuširati se toplom vodom nego ledenom (ne mislim hladnom iz vodovoda, nego ledenom u jednoj kasarni na Durmitoru, pisaaću vam jednom o svojim planinarskim polupoduhvatima), kao što znam da mleko u prahu nikada neće imati isti ukus kao domaće kravlje mleko. Cipele koje žuljaju bolje su od bosih nogu. Ipak, istini za volju ima onih koji nemaju ni te bose noge, ali i među njima ima onih koji mnogo brže trče od mene. Hoću da kažem da je život takav, kakav je, pa ipak ne dajte se kad krenu da vam iskaču osude, indirektne i direktne. Evo ja se ovih dana ne dam. Jedva. I dođe mi da bacim taj vision board i smejem se samoj sebi koliko sam naivna. Ali iz iskustva znam da privlačiš ono što si. Pa šta god da odaberete za svoj cilj, stanite čvrsto iza sebe. Podrazumevam da su vam ciljevi časni i legalni i moralni. Jeste, neko se rodi sav sposoban i bogom dan, neki smo smotani pa nam trebaju plutane table da bismo nešto uspeli da uradimo. Prihvatite to. Prihvatite sebe.

PRIVLAČIŠ ONO ŠTO SI, AKO ŽELIŠ NEŠTO BOLJE, POSTANI BOLJI

Ako nisi uradio nešto veliko, verovatno je da nisi ni postao velik, da parafraziram Teriku. Lepše rečeno, ako želiš da ti se dogodi nešto veliko, prvo moraš ti da postaneš velik. Da porasteš, odrasteš, sabereš se i uradiš ono što je do tebe. Evo ja prva kukam. Kukam i onda se pogledam i vidim koliko ama baš ništa nisam sama uradila po tom pitanju. Bila je neka slika pre par nedelja na Fejsu, dve scene, na prvoj se vidi rupa na putu, malo dete i godina je 1990, na slici ispod, momak, rupa na putu i godina je 2016. I svi su u fazonu eto, 20 godina nisu u stanju da zatrpaju rupu, misleći na te „neke“ iz nekakvih javnih preduzeća. Pa da je rupa pred mojom kućom zatrpala bih je 1991, noseći šljunak u zubima. Hoću da kažem kako je najlakše osuti paljbu po sudbini gorkoj, teško je zatpati rupu od pola metra u prečniku. To podrazumeva da podigneš guzicu i udaljiš se od Fejsa. Reći će neko da to nije njegov posao. Nije, svakako. Ali tako postaješ uspešan, tako što radiš i ono što nije tvoj posao, jer želiš da naučiš nešto novo, da postaneš bolji.

Najteže je prevariti sebe, ali je nemoguće prevariti Univerzum. Ako ti sediš sav zajapuren od besa jer eto tamo negde, u nekoj, ne znaš ni čijoj, ulici, nisu zakrpili rupu evo već 26 godina, možda neka rupa upravo postaje sve veća i veća u tvom životu. Nemoj da čekaš da se životne prilike promene, ustani i zatrpaj glupu rupu.

bilo-kako-bilomoram-sve-da-prepustim-svevisnjem-bogu

Haiku/ Cvet Japana/ Četiri majstora, Bašo * Buson * Issa * Šiki, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd 2012., str. 137

 

Želiš li da znaš kako se dostiže uspeh (potrudiću se da vam objasnim šta ja podrazumevam pod tim pojmom, nakon praznika)? Tako što ne odustaneš kod prve prepreke, nego naučiš nešto iz tog iskustva i nastaviš dalje. Meni je trebalo 30 i kusur godina da ukapiram da u životu moraš da se boriš za sebe. Da život ne funkcioniše tako što se ti pojaviš i izdominiraš (mada mi se to desilo par puta, nije ni čudo što sam mislila da to uvek tako ide). Ipak, život češće funkcioniše tako što ti se neko ljudsko govedo (da izvinu goveda) nađe na putu i kaže „dalje nećeš moći, plati pa ćeš proći“. I imaš ti tu nekoliko opcija, možeš da vratiš nazad odakle si i pošao, možeš da ostaneš zauvek tu, možeš i da platiš, ako imaš. A možeš i stisneš zube i muda (ko šta ima) i da kreneš glavom kroz zid, tj govedo. I po pravilu, govedo se uplaši i skloni, jer nije naviklo da te neko ne odustane. Nisu nam prepreke baš uvek ljudske spodobe, a i uglavnom sami sebi stojimo na putu…

Ne možeš život uvek kontrolisati, što je i dobro jer često ni ne znaš šta je najbolje za tebe. Ali uvek možeš kontrolisati sebe. Plutane table služe da ti pomognu u tome.

Raspisah se ja, uživajte u praznicima, pisaću vam sledeće godine, mada, ko zna, možda vam pišem i pre. Ne bude baš sve kako ja isplaniram. 🙂

Sonja

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s