(Ne) zanima me tvoje mišljenje…

Ne znam da li sam vam ikada rekla kako je započela moja blogerska „karijera“. Pre sad više ni ne znam koliko godina, odgledala sam film „What The Bleep Do We Know“, nedugo posle i čuvenu „Tajnu“. Prvi mi se još i dopao, za „Tajnu“ sam mislila da je najveća sektaška glupost ikada smišljena. Prvi mi se i dalje dopada, a „Tajna“ je razvodnjena komercijalizovana verzije jedne dobre ideje, ali ga ponekad slušam dok spremam kuću.

No, za razliku od većine pobornika kritičkog mišljenja, ja zapravo volim da nešto prostudiram pre nego što to nešto prihvatim ili odbacim. Mišljenja su kao dupeta, svako ima jedno, to je izvesno, samo mi nikad neće biti jasno kako mišljenje može biti kritičko, ako je zasnovano na predrasudama. Tako je moj prvi blog bio posvećen ispitivanju osnovanosti teza koje zagovaraju verujući u Zakon privlačenja. A kada jednom iz vedra neba uskočiš u okean, in the middle of nowhere, onda moraš da plivaš sve dok ne stigneš do obale.

U tom mom plivanju u moru autora, moru teorija i moru mišljenja, dođoh do zaključka da Zakon privlačenja i nije totalna glupost, samo što i sa jedne i sa druge strane postoji niz predrasuda. Nemam nameru da ispravljam tuđa dupeta, odnosno mišljenja, svako neka bira svoj put, ali došlo mi sad nešto da se osvrnem da dve ključne predrasude, koje su češće među verujućima u Zakon privlačenja, nego u onim koji ga kritikuju.

Iskreno, ja nisam želela ni da potvrdim niti da opovrgnem tezu, već da je ispitam. I da se razumemo, vojnički sam učena da sve što je ezoterično bude mi strano pa sam se vazda nešto preispitivala da nisam u kakvu sektu upala. Ipak, ludak uglavnom ne zna da je lud, pa se uvek tešim da verovatno nisam jer svesno preispitujem sopstvena ludila.

Meni je svaki trenutak života magičan, valjda nikada neće prestati da me fascinira činjenica da mi ljudi živimo na nekoj planeti, potpuno drugačiji od ostalog življa na istoj, na planeti koja se okreće u ničemu, oko zamišljene sopstvene ose, okružena drugim nebeskim telima koji se isto tako u nedogled okreću u prostoru i vremenu, a koji su opet samo ljudski fabrikovane kategorije. Neće nikada prestati da me fascinira pojava duge na podu moje sobe, uzrokovana prelamanjem svetlosti kroz staklenu posudu u kojoj se uglavnom ostavlja cveće. Neće prestati ni da me fascinira činjenica da moje telo u svakom trenutku koristi sve svoje resurse da bi održavalo optimalnih 37 C. Možemo mi sve to da objasnimo teorijom fizike, biologije, mehanike, astronomije, klimatologije i fiziologije, ali ni tada mene to neće prestati da fascinira. I nikada neću poverovati onima koji tvrde da im je sve jasno.

Mislim da nismo ni svesni koliko uporno racionalizujemo neke potpuno iracionalne stvari i mehanizme. Pokušavamo da neobjašnjive fenomene prevedemo na nekakav zdravorazumski jezik, da bi mirnije spavali, štajaznam. Radim to i ja, ponekad. Uglavnom se mučim da zaspim. 🙂

No, sretnem tu i tamo neke ljude koji čitaju „pozitivnu“ literaturu, poznaju Zakon privlačenja i žive, prema ličnom priznaju, prosečne i nesrećne živote. Ne kažem da su nužno i svesni tog priznavanja, ali ono što govore i ono što žive potvrđuje prosek i nezadovoljstvo. Nema te afirmacije, metode, tapkanja, meditiranja koji može da vam magično sredi život i um. To su samo pomoćni mehanizmi, ništa manje uzaludni kao i pokušaj razumevanja okretanja Zemlje oko sopstvene ose. Ali, pošto bismo prsli kada bismo svako jutro ustajali očajni zbog nerazumevanja smisla i svrhe sveta i života, onda biramo da se pravimo da razumemo sve te mehanizme, koji zapravo i nisu mehanizmi, i mislimo da smo bolji od drugih.

Život baš i nije Matrix, nisu ti ponuđene dve pilule, nego uglavnom živiš koktel raznoraznih gridova i hemikalija i pokušavaš da nađeš balans u svemu tome. Neko u alkoholu, neko u meditaciji, nego u ambiciji i titulama. Da li je išta od toga u redu, ne znam. Ali znam da nije u redu nešto hejtovati bez da si se time bavio. Ne zagovaram upotrebu dopa da bi se stiglo do zaključka da se ne valja drogirati, ali neće ti ništa biti ako pročitaš koju knjigu iz oblasti koju tako zdušno hejtaš. I govoriš o „kritičkom“ mišljenju.

Priznajem, omraženosti i nipodaštavanju onoga što se naizva Zakonom privlačnosti, doprineli su baš oni koji se njime bave. Odnosno ne bave. Neadekvatna primena zakona ne znači da je zakon pogrešan. I Zakon privlačenja je isto što i Zakon gravitacije. Nije zakon kriv ako ti sa sedmog sprata baciš klavir na prolaznike.

Sa druge strane, Zakon privlačenja se može objasniti i kao kognitivna selekcija onoga što nas afektira (jer opet bismo prsli kada bi mozak baš svaki nadražaj koji do njega dopire svesno pokušao da obradi). Što zračiš-to i privlačiš ili ono na šta se fokusiraš odjednom primećuješ svuda oko sebe. Tautologija, da.

Svako dana u svakom pogledu svakako napreduješ, ponavljao ti to sebi ili ne. Nazad ne možeš. Samo isti taj Slavko Štimac je ove godine briljirao i u jednom dobrom filmu, koji objašnjava suštinu onoga što se komercijalno zove pozitivno mišljenje.

Najviše me nervira to predubeđenje da su „pozitivni“ psiholozi ludaci koji sebi ne dozvoljavaju da osete negativnu emociju. Mada, istini za volju, ima i takvih ludaka, svakako. Ali, to što se trudiš da na svet gledaš ružičastim pogledom, ne znači da si naivna budala koja pod tepih gura tugu i bol. Još manje da ti se nikad ništa ružno nije dogodilo. Daleko je verovatnije da ti se u životu dogodila kakva tragedija, samo pokušavaš da joj daš nekakav smisao. Ne izražavmo se svi isto, jebemmumiša. Neko tugu prećuti, neko je prepriča. Ipak, oni koji su istinski posvećenic u svemu ovome, ne samo da ne odbijaju negativne emocije, već ih verovatno proživljavaju dublje od onih „nepozitivnih“. Jedina razlika je što svoj život ne definišu tragedijima koje su se dogodile, već ih prihvataju, proživljavaju i nastavljaju dalje. Često stvarajući fantastična dela umetnosti iz transmutirane tuge. Ne možeš stvarati tužan, stvaranje podrazumeva uzbuđenje i energiju, ali to ne znači da uzrok stvaranja nije neka duboka emotivna bol. Pa da bi iz nje mogao da stvaraš, valjda si morao da se suočiš sa njom, majkumu. Ili se kroz samo stvaranje suočavaš, ako nisi sposoban drugačije. U svakom slučaju, suočavaš se.

Mislim da su jedini koji zapravo odbijaju da se suoče sa sopstvenim tugama i bolom oni koji krtikuju paušalno i bez studioznog bavljenja onim što kritikuju. Njih ne zanima tvoje mišljenje, njih ne zanima ni mišljenje kao takvo. Najmanje su mi jasni oni koji se inače bave naučnim radom i koji znaju da pre svakog zaključka valja materiju i misteriju istražiti, pa ipak toliko detinje i uplašeno kritikuju sve ovo. Kad provedeš makar deset posto vremena u svemu ovome koliko sam i ja, onda mi se obrati sa svojim dupetom.

Sonja, glavom i veoma zgodnim dupetom

 

Advertisements

2 thoughts on “(Ne) zanima me tvoje mišljenje…

  1. jelena kaže:

    Tajnu, iako sam citala i gledala i pratim na drustvenim mrezama, i volim i ne volim. 😄 Uzimam je sa rezervom i samo ono sto mi odgovara. Jer cini mi se da je opasno da kazes da si sama kriva ukoliko ti se desi nesto lose, da si to privukla. Isuvise vremena u svom zivotu sam potrosila noseci ovo breme i kriveci samu sebe (zbog toga Hriscanstvo nikad nisam uspela da u potpunosti prihvatim i zivim), i nemam nameru to vise da radim.

    Uzgred, kako covece uspevas da svakog dana ispises 10 ciljeva pa jos i da neki bude razlicit. Ja zapisala 4 i tu zabagovala. 😆😆

    • iamsonja kaže:

      A vidiš, meni je baš to trebalo, da prihvatim odgovornost za sve što mi se dešava, i dobro i loše. Kad sam ukapirala da sam sama odgovorna i za ono loše što mi se dešava, bilo mi je lako da to promenim. Jer ako je do mene, ja mogu da se menjam, ako je do drugog, ja tu ne mogu ništa. Hrišćanstvo mi je pomoglo da pre svega samoj sebi oprostim, ali i drugima. Mada, tačno znam o čemu govoriš, jer sam i sama imala večito utisak da sam kriva za sve i svašta. Probaj da razdvojiš krivicu i odgovornost, odnosno kontrolu. Odgovorna jesi, ne nužno i kriva. Tajna je taj deo dosta loše objasnila, pojednostavila.

      A što se ciljeva tiče, ne uspevam ni ja svih deset, uspevalo mi je par dana, sad sam spala na pet. I tih plus-minus pet su mi ključni. To je zapravo i zadatak, pa ako si sigurna da su ta četiri tvoja ključna cilja, onda si zadatak obavila. Ako misliš da nisu, tj da ti ne dosta ciljeva u životu, onda pokušaj da napraviš listu od 100 stvari koje bi možda, jednom volela da uradiš. I pusti mašti na volju… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s