Znaš li šta mi je važno?

 

Kada sam počela da pišem ovaj blog, bila sam jedna posve druga persona. Od prvog posta do sad promenilo se dosta toga u mom životu i shvatanju istog. Razlozi zbog kojih mi je na početku bilo važno da pišem, iščezli su i nedavno sam se našla u vakuumu. Svemirskoj praznini smisla.

Nekakav lični motiv zbog kojeg sam započela ovaj blog nestao je, a ja sam ostala. Ispred mene sofiamovens.com . Jedno moje nedefinisano svašta koje je ozbiljno pretilo da postane ništa, sabralo se u pitanje zašta? Odnosno, je li, zašto? Zašto ja uopšte pišem ovaj blog? Ili, ako ćemo iskreno, zašto ne pišem.

Tu i tamo bih sa nekim prodiskutovala tu temu, dok su se neke nove ideje krčkale. Za realizaciju još uvek nisam spremna. Ali, jedan razgovor mi je pomogao da se ponovo dočepam obale smisla.

Ovih dana, kao i svaka novopečena majka, uglavnom razgovaram o broju podoja, mokrih i onih drugih pelena, napredovanju, zarastanju i svim drugim tantrumima prosečnog roditelja predivnog malog ljudskog bića. Ipak, ostane vremena i za neke druge razgovore, psihološko-filozofskog tipa. U jednom takvom, sa jednim meni dragim čedom od 20 i kusur leta, shvatih svoju veličinu. Naime, požalih se jednoj Aleksandri da baš i nisam sigurna ima li smisla što piskaram ovaj neobavezni blog, u kojem pijačarski koketiram sa raznim temama i neodređenim pseudonaučnim i kvazifilozofskim stanovištima. U suštini pitala sam je zašto ona čita moj blog. A, na to, meni Aleksandra ispriča jednu priču.

Čitala je, kaže, onaj moj tekst o velikom spremanju (čista analitička filozofija, nema šta). Počela je i ona da čisti. Da sklanja i pakuje. I u tome svemu se setila da postoji neko ko nema, a kome bi dobro došlo. I celu jednu veliku kutiju je napakovala, garderobe, šminke, knjiga i raznih stvari. Napakovala ih jednoj curi, koja je sa malim detetom nekako uspela faks da završi, bez podrške najbližih ljudi. Kutiju spakovala, poslala i život jednoj curi promenila. Ne zbog stvari, jebeš stvari, nego zbog toga što toj curi „niko nikad ništa nije dao“. Aleksandra je spakovala kutiju ne razmišljajući mnogo, odnela je kao što ti i ja nosimo drugaricama stvari koje više ne nosimo. A sa druge strane je dočekalo nešto potpuno drugo. Zbunjenost i radost, jer ta osoba nikada ništa nije dobila, a posebno ne kutiju punu stvari. Ne znam, mene je to toliko ganulo… Ja ceo život dobijam, dajem svakako, ali dobijam. To mi je tako svakodnevna stvar. Zahvalna sam beskrajno, ali jednostavno dobijam. A postoji neko kome niko ništa nije dao…

Hej, postoji neko kome niko nikad ništa nije dao…

I to ne neko, nego verovatno i hiljade ljudi. Hiljade ljudi kojima niko nikad nije ništa dao, kojima niko nikad nije rekao da su pametni, da su talentovani, da su dobri. Jbt, postoje ljudi kojima niko nikada nije rekao da su voljeni.

Ispričala mi Aleksandra tu priču u nameri da mi kaže da treba da pišem, da možda neko ko pročita poželi nešto da uradi, promeni, poboljša. Htela je da mi kaže da i nije tako malo to što radim, ali ja shvatih svoju veličinu – manja sam od makovog zrna! Najsmešnije je što ona uopšte i nije shvatila veličinu svog dela, jer ga i nije učinila radi sebe, već radi drugoga. Nije mnogo ni razmišljala. U trenutku me je bilo i malo sramota. Posle me je bilo mnogo više, hehe. Dok ja sebično razmišljam šta li ljudi misle o tome što ja pišem, da li mi se neko podsmeva, da li da krenem da snimam video klipove, tamo negde postoji neko kome niko nikad ništa nije dao. Ali, tamo negde sada postoji i neko kome je neko nešto jednom dao. I verujte mi da nisam pomislila da sam bila nešto mnogo bitna u tom sledu stvari.

Iskreno, kada sam počela da pišem ovaj blog, bilo mi je važno da nađem odgovor zašto je to (pisanje) meni važno. U međuvremenu mi je postalo važno da znam zašto je to tebi važno. A sada mi je jako važno nešto treće. Važno mi je da se setiš nekoga kome niko nikad ništa nije dao i da mu daš nešto. Važno mi je da kažeš nešto lepo nekome kome niko nikad nije nije nešto lepo rekao. Da kažeš nekome volim te. Pa i potpunom strancu, što da ne. Da, važno mi je da i ti i ja živimo svoje divne živote i da se trudimo da svakoga dana postanemo za nijansu bolji i iskreniji ljudi. Ali pusti sad sebe, učini nešto za drugog.

Volim te.
Sjajna si. (I sjajan si!)
Verujem u tvoje talente.
I trudim se da ti dam najiskrenije delove sebe, zato pišem.

zivot

I nemoj da brineš, ti daj, a život će naći način da ti vrati. Život uvek nađe način.

Advertisements

9 thoughts on “Znaš li šta mi je važno?

  1. anajeanajeana kaže:

    Draga Sonjo 💚
    Mene si 21 dan inspirisala …
    “ Smeća “ sam se uz tebe oslobodila …

    Širila tvoje mudrosti i pokretala prijatelje.

    Hvala 💟

  2. Branislava kaže:

    Draga Sonja, ne znam ni odakle da počnem priču zašto čitam tvoje spisanije. Ali čitam ih. I radujem se kao malo dete svakom novom tekstu. Radujem se tome što si postala majka i što si se pridružila našem klubu. Tvoji tekstovi kao i razgovori sa tobom su me inspirisali da se promenim. Suštinski. Da budem bolja verzija sebe. I da se usavršavam iz dana u dan… Čak i onda kada me baš, baš mrzi… I na tome sam ti zahvalna. A za davanje? Nema lepše stvari od toga kada usrećiš nekoga. Za to sam uvek za. ❤

    • iamsonja kaže:

      Malo kasnim sa odgovorom (reče ona mesec dana kasnije). No, hvala ti! Naravno da je predivno da ti znani i neznani ljudi daju povratnu informaciju o onome što radiš, ali pre svega hvala ti što radiš na sebi ❤

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s