Zašto nam je ponekad toliko teško da oprostimo?

Dok se još uvek oporavljam od letnje viroze stomačne regije, razmišljam o simbolici raznih stvari i nekim kauzalnim odnosima. Razmišljam, na primer, o tome kako mi se ova viroza poklopila sa serijom 21 (za vas što ste prvi put na blogu, to je serija tekstova koju sam napisala za 21 dan), odnosno sa uspešnim završetkom iste. Ovih dana se na račun viroze šalim sa nekolicinom dragih ljudi komentarišući kako su konačno sva s*anja izašla iz mene. Nadam se da ste navikli na ovaj moj malo grublji, ali veoma životan humor.

Kako sam tek danas (nedelja) postala upotrebljiva, a obećala sam da ću tekstiće objavljivati ponedeljkom ujutru, danas sam malkice razmišljala i na temu sledećeg teksta. Prvo me je uhvatila frka, jer posle dvadeset i jednog teksta obično sledi jedno veliko ništa, zar ne? Jer rekla sam vam već sve što znam… Naravno da ne i naravno da nisam, kao što nakon velikih uspeha slede uspesi i porazi, i obrnuto, tako i nakon dvadeset jednog teksta sledi još bezbroj nekakvih tekstića. Na stare teme stižu i novi uvidi, mada sam smislila danas još nekoliko novih ideja i serijala…

Tekst je možda od juče, ali fotke su friške, jutarnje. Posle kiše.

Tekst je možda od juče/noćas, ali fotke su friške, jutarnje. Posle kiše.

Razmišljala sam, da. A onda je pala kiša i nekako mi se tema za ovaj tekst nametnula sama. Razmišljala sam gde sam to sve bila i gde li sam to stigla. Svašta se poklopilo, neke stvarčice koje sam pre pet, šest godina tek započinjala sada su nešto što držim u malom prstu. I mislila sam do danaske kako se to eto nekako desilo, zaboravljajući da se sve zapravo sve vreme dešavalo. Često živimo u iluziji da se stvari dese iznenada, da su uspesi posledica sreće. Svi gledamo mečeve, niko ne gleda treninge, da se tako izrazim. Ali tako i treba da bude, treninzi su momenti kada se borimo sami protiv samih sebe, nije to za javnost.

Nemate pojma koliko sam puta do sada pokušavala da napišem taj neki dvadeset jedan i tekst i potpuno omanula. A onda bih ustala i probala ponovo. I ponovo. I ponovo. Mnogo mi je bilo teško kad zbog neke tehničke stvari diplomski rad nije mogao da uđe u izbor za najbolji diplomski rad te 2009. godine, jer zaista bio dobar. Ipak, sela sam i napisala master rad par godina kasnije. Taj rad je bio proglašen za najbolji master rad za 2014. godinu u Srbiji, iz oblasti filozoskih i socioloških nauka (vama poznatije pod imenom Nagrada „Dr Zoran Đinđić“). Terri Savelle Foy priča jednu divnu priču o južno-američkom plemenu koje uvek za prizivanje kiše dobije više novca od lokalnih farmera, jer daleko češće u tom prizivanju uspe. Kada su poglavicu plemena upitali u čemu je tajna uspeha, zašto svaki put kada oni igraju ples prizivanja kiše – kiša i padne, poglavica je odgovorio da oni jednostavno igraju dok ne padne kiša. U tome je sva mudrost sveta i bilo kakvog uspeha. Igraj, dok ne padne kiša.

I život je nastao iz jedne kapi pa se onda menjao i pokušavao da postane nešto više. Ja verujem da je bilo i par koraka nazad u svim tim koracima nazad.

I život je nastao iz jedne kapi pa se onda menjao i pokušavao da postane nešto više. I biljke nastanu iz jednog semena pa onda postanu nešto više, ako imaju sreće.

I dok je danas padala  kiša, koju sam i sama prizivala danima, zapravo kiša još uvek pada, ali u momentima kada je prvi pljusak tek počinjao, razmišljala sam koliko mi ponekad pogrešno razumevamo svet i neke pojmove kojima baratamo. Razmišljala sam o svom poreklu, o tome koliko se plemena moralo preseliti sa jednog kontinenta na drugi, koliko se naroda moralo spojiti, koliko primirja potpisati, koliko bračnih zajednica osnovati da bih se rodila ja. A skoro deset godina pre mene i moj brat. I roditelji, i babe i dede i svi preci i rodbina. A onda sam malo i razmišljala o s*anjima koje sam u životu napravila (ako nekom zafali kamen, slobodno nek se javi, ali mislim da takav kamen još nije bačen).

I onda sam razmišljala i o bogu. Tom mom malom nekom, najmoćnijem i najpravednijem, kojem se potajno molim. Razmišljala sam i o Bogu i drugim konceptima koji su mi poznati. Nije bog učiteljica što viče na tebe jer si prolio vodenu boju, tj obojenu vodu na sto, niti je bog mati koja te kazni što joj razbiješ vazu, niti je bog otac koji traži prut da te malo nauči pameti (odakle iskopah ove koncepte?!?). Nije bog ni kritičar što te ocenjuje od glave do pete, niti je kakav krojač pa da ti sudbinu kroji. Ako je išta, bog je ljubav. I to čista. I baš tako te i voli, najčistije na svetu i voli i tebe isto koliko voli i tvog neprijatelja. Aha, šta ćemo sad? Da ne psujem sad, jednostavno to je bog, on može da voli i te naše neprijatelje. Ili ona, nikad nisam načisto s tim rodno-polnim opredeljenjem boga. Ako je bog – onda je on. Al’ ako je ljubav – mora da je ona… 🙂

Ne znam otkuda se stvorila, niti šta je htela da mi kaže.

Ne znam otkuda se stvorila, niti šta je htela da mi kaže. Da u životu nije sve ni crno, ni belo, ni u boji šampanjca, ali ipak da sve u skladu je?

Potom sam se setila da sam još ranije danas poslala neizmernu ljubav jednoj osobi koja me je mnogo povredila. Mislim…povredila. Mnogo je gadno u tim međuljudskim odnosima, kad ostrašćenost prođe nisi više načisto ko je tu koga povredio i koliko. Posebno kad malo prebereš i sopstvene postupke po glavi. No, nije važno ni ko je to, ni šta se desilo, niti kad, niti kako sam se ja te osobe setila, važno je da sam joj poslala ljubav i poželela da bude dobro. U mislima, jer drugačije ne komuniciramo. I onda sam se setila pismene verbalizacije opraštanja te stranica koje sam ispisivala tokom ovih nekoliko godina i uočila jedan koncept, da ga tako nazovemo, koji sa vama želim da podelim, možda nešto pametno izvučete za sebe iz svega ovoga. 😉

Shvatila sam da ja prolazim kroz dve faze opraštanja, nije sad toliko važno da li pokušavam da oprostim sebi ili drugima, svakako smo u istom sosu, da ne kažem da smo jedno. U toj prvoj fazi, ja pokušavam više da otpustim nego da oprostim, a u drugoj fazi, valjda kad konačno oprostim, onda počinjem da volim. U toj prvoj fazi, opraštam jer ne želim da patim, jer želim da frustracija, povređenost, griža savesti prestane, a u drugoj fazi nema više nikakve patnje, samo je ljubav. Nije ta ljubav baš uvek ona vrsta ljubavi „dođi da pijemo kafu, jedva čekam da te vidim“, to je češće „želim ti sve najbolje, budi dobro, tamo negde“ ljubav.

U toj prvoj fazi još uvek ima malo gorčine, malo i besa, malo i svaljivanja krivice, traženja mane u drugome, u drugoj fazi, sa istorijske distance, sva ta iskustva postanu smešna i mala i čak se i nasmejem, sebi, toj osobi, celoj situaciji. Setite se neke glupe svađe iz detinjstva, tada vam je to bilo strašno važno, sada je naravno smešno. Setite se neke nedavne povrede, sukoba. Sada je to strašno važno, u budućnosti će biti smešno. No, to što će nešto biti u budućnosti smešno ne znači da treba i sada da se nasmejete celoj stvari. Za te akutne situacije mogu vam pomoći moji tekstići Umetnost pomirenja i onaj o nepravdi. Za sad, budite malo kao onaj moj bog, setite se svih neprijateljstava i sukoba koje ste već otpustili i nasmejte im se. Pošaljite tim ljudima istinsku ljubav, izgovorite da je oprošteno, izgovorite im da ih volite. Nekima možete i direktno, sa nekima više niste bliski, i to je u redu. Na svetu ima desetak milijardi ljudi, u redu je da želite da budete okruženi samo onima koji vam najviše prijaju, ali to ne znači da i svi ostali ne zaslužuju vašu bezuslovnu ljubav. Oslobodite druge. Oslobodite sebe. Budite ljubav i bićete, što bi naš narod rekao – k’o bog.

Rosa li je, ili samo kapljice kiše sačuvane za kasnije...?

Rosa li je, ili samo kapljice kiše sačuvane za kasnije…?

Zašto je onda toliko teško oprostiti? Zato što je to normalno i dobro je da je tako. Jer opraštanje je proces, proces kroz koji se raste. Ako bi svakome ko te malo očepi mogao da oprostiš za trenutak, to bi onda značilo da si ili jako velik ili da ni ne želiš da porasteš. Naravno, sitnice svi oprostimo za tren, nismo više mali, ali rastemo kako rastu i naša praštanja. Okej, s*anja su za ljude, svi ih pravimo (imam kamenje, samo se javite, staću i mirno ako treba), i što smo pametniji i veći trudimo se da ih što manje, odnosno uopšte ne pravimo. Ali, ako ste već nešto pogrešili, ostavite taj teret iza sebe, ne treba vam više. Možda nećete moći da se nasmejete svemu što ste pogrešno uradili niti onome što je vama bilo učinjeno, neke stvari su preteške, ali vam obećavam da ćete moći da se istinski i radosno nasmešite sebi i toj drugoj osobi, sa istom onom ljubavlju s kojom se i vama i bog i Bog i Univerzum osmehuju neprestano. Vremenom. Za neke stvari će vam trebati 21 tekst i dvadeset i jedan dan, za neke dvadeset i jedna godina i 5 dana stomačne viroze, ali uspećete. Budite kao onaj poglavica, praštajte dok ne bude oprošteno. Tj dok ne ukapirate da je sve već oprošteno.

E, da, još jedna stvar, mislim da je važno da je napomenem. Ja verujem u čuda i verujem da ljudi umeju da promene i svoja ponašanja i stavove, ali nemojte da očekujete ništa od druge osobe. Niti da ćete praštanjem bilo šta uspeti da promenite, osim toga kako se osećate. Sasvim je verovatno da će osobe sa kojima ste imali nekakve sukobe i ostati izvan vašeg života, iako ćete možda oboje istovremeno sedeti, svako za sebe, i smejati se sukobu koji se davno ili nedavno desio. Čudni su ti putevi Univerzuma, ali pustite ih da ih on sam gradi, vi samo budite otvoreni za najviše dobro i ne očijukajte mnogo sa niskim strastima duše a još manje delajte u skladu sa istim. Rastite.

S verom u bLoga,
Sonja
facebook: sofiamovens
twitter: @i_am_sonja
youtube: sofia movens
bloglovin’: sofia movens

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s