21: #19 Govorite li telesni jezik samopouzdanja?

Samopuzdanje, kao što i sama reč kaže je pouzdanje u samoga sebe. Ali šta je to pouzdanje? Kako mi nikakav etimološki, niti kakav drugi rečnik nije pri ruci, a obećala sam sebi da više ništa neću tražiti na onom nesretnom Guglu, uzdaću se u sebe i pokušati da vam to pouzdanje objasnim onako kako ja tu reč razumevam. Čini mi se da to pouzdanje koren ima u uzdanju, a to uzdanje ja razumevam kao način upravljanja, drugim bićem ili sobom. Možda će me kakav konjušar ispraviti, ali uzdama se usmerava glava, a zatim i telo konja, ili kakve čovekolike kljusine. U tom smislu i samopouzdanje je isto što i prenekidan spomenuto samoupravljanje.

Niko se nije samopouzdan rodio, barem ne mi pripadnici ljudske vrste. Na ovim našim prostorima ne možeš se pouzdati u samoga sebe dok ne navršiš tridesetu, i ne napustiš toplo porodično gnezdo, ili keva prestane da ti daje pare za cigare. A onda kud svi Turci, tu i mali Milojica, dakle u Dräx, ili kakav drugi besprozorni radni objekat. Još ako si muško, samoga sebe predaš na upravljanje ženi i briga više nema.

I tako, dok ja s vama zbijam ove arhaične šale, vreme prolazi, a ne dotičemo se današnje teme. Ova priča oko samopuzdanja meni dođe kao neka kvantna fizika, i baš kao što sva materija može biti i čestica i talas, tako smo i mi bili i puni samopouzdanja i potpuno nesamopouzdani kad smo se rodili. Jer, ljudska beba ne može sama sebi da spremi dohranu, niti da se samoprepovije, još manje da skuva kafu i izogovara polovinu drugih beba u porodilištu. A opet, toliko je čista, nevina i sigurna u sebe, da nema te nužde zbog koje bi osetila stid, niti tog glasa kojeg ne bi pustila iz sebe. Nema ni politički stav, niti versku pripadnost, nije ni bogata ni siromašna. Isprva je samoj sebi ceo svet, a opet celo selo joj mora pridoći u pomoć da bi odrasla.

Kako je meni internet i celo selo i ceo svet, ja tamo svašta pronađem, između ostalog i način kako se telesni jezik samopuzdanja može naučiti. No, to da se stav i nastup može naučiti, naučila sam davnih dana, zahvaljujući jednom svom mentoru, tj kad malo bolje razmislim i jedinom zvaničnom mentoru, ne računajući ove s kojima sam u krvnom i duhovnom srodstvu. Taj moj mentor me je naučio da javne nastupe vežbam, sama sa sobom, ispred sebe u ogledalu, dok mi to što pričam ne postane druga priroda. A kako učenik često preraste učitelja, tako sam i ja stasala u jednog posve sigurnog govornika, koji se par minuta pre nego što stane pred pun auditorijum trese kao prut, a onda drma govornicom kao da drma ceo svet. Okej, preterah sad malo sa ovim pouzdanjem u sebe, zamka je to, tanka je ta linija koja graniči samopouzdanje od osionosti, sitost od obesti. No, kada sam ja tako održala svoje prvo predavnje pred punom salom učenih glava, potpuno ležerno i opušteno, zbijajući iste arhaične šale koje ovde s vama danas zbijam, svi su mi posle govorili kako delujem kao da to radim svaki dan. I bili su u pravu, ja sam zaista danima vežbala sama pred sobom.

Par godina kasnije prošla sam i kroz sjajne radionice asertivnog treninga, i zaista shvatila i u čvrstila taj stav da se samopouzdanje može naučiti. I učila ga. Svaki dan. Najviše onda kada sam se najviše tresla. Interesantno je to, da me baciš u šumu pouzdaću se u sebe, i za čas od kamena napraviti oruđe, od lišća dom, a da me baciš u svet najverovatnije da ću od sebe napraviti budalicu. No, nisam ja baš tako nesposobna za ove društveno-formalne odnose, već samo malo bolje umem da gazim po humusu, nego po ljudima. Danas živimo u jednom pomalo čudnom svetu, gde prvi postaješ tako što pregaziš sve one koji su ispred tebe. Srećom, kad si šumski čovek, nekako lako i ustaneš, a i ispričaš se sa mravićima i crvićima, i dopuštaš zemlji da te obnovi. Možda i stignem poslednja, al uzdam se u ono biblijsko poslednji biće prvi.

I moje su čizme stvorene za hodanja, samo što više volim da hodam po travi, neg' po ljudima, često pričajući sa šumskim mravima o njihovom radu i svetskim čudima. I od maja do oktobra sam uglavnom bosa, i uglavnom obučena.

I moje su čizme stvorene za hodanja, samo što više volim da hodam po travi, neg’ po ljudima, često pričajući sa šumskim mravima o njihovom radu i svetskim čudima. I od maja do oktobra sam uglavnom bosa, i, uglavnom, obučena.

Kako se trudim da vam, kad god sam u prilici, dam i nešto konrektno, tako će biti i ovaj put. Odgledajte video Ejmi Kadi (Amy Cuddy) na temu govora tela kao onoga što nas čini onim što jesmo. Čitav video je preveden, tako da i ako ne znate engleski jezik lako ga možete pratiti. Ejmi je socijalni psiholog, a tematika videa je istraživanje u kojem je utrvđeno da poze (položaji tela) koje zauzimamo ne samo da utiču na stav koji imamo o sebi, već utiču na nivo hormona testosterona i kortizola, i ove poze u velikoj meri utiču na stav koji drugi ljudi imaju o nama. Osim toga što je zanimljiv, video je izuzetno inspirativan, jer Ejmina priča nije baš nešto na šta nailazimo svaki dan. Odgledajte video, bićete mi zahvalni.

Zauzmite pozu pobednika, oslobodite se poze gubitnika. Jer nikada ništa nije izgubljeno. Poznajem jednu curu koja je naučila da hoda kao i svi mi kad je bila sasvim mala, a onda jednim nesretnim slučajem privremeno zaboravila kako se to radi. Ipak, osim što uvek bolje izgleda nego ja, ona svaki dan ponovo uči da hoda. I tako već nekoliko godina. I izvesno je da će uspeti, jer ako se nečemu postvetiš i sam se uzdaš u sebe, rezultati neće izozstati, makar ti ceo svet rekao da je to nemoguće. Nije to čudo, to je vera i ogroman trud i rad. Ponekad, kad je vera baš snažna i kad se zaista potrudiš, ceo Univerzum se preokrene i pomogne ti da ostvariš svoj san.

Svi mi ponekad, nekim nesrećnim slučajevima zaboravimo da smo sami stigli na ovaj svet i da se u suštini možemo pouzdati samo sami u sebe. Ne možeš sam, ali možeš sve sam. Možda vas ovaj stav malkice i buni, razmislite malo o njemu. Ne možeš sam, ali možeš sve sam. Nisi ostrvo, ali možeš i planine pomeriti, onda kada se setiš sebe, kad stigneš kući.

Juče sam vam pisala, pomalo kontradiktorno da ne možeš izfejkirati samopouzdanje. Iako ovo „zauzimanje poza“ deluje kao nešto potpuno neprirodno i „fejk“, poenta je da se za nekoliko sekundi nakon što se postavimo kao samopouzdana osoba, mi i hormonalno to postanemo. Kako misliš tako će ti i biti, ili još bolje kako sediš, tako će ti i biti. Isto vam je i sa osmehom, ukoliko razvučete usne u osmeh, za samo nekoliko sekundi mozak će poslati impuls i hormonalni balans će se promeniti, vi ćete se zaista nasmejati. Priđite sebi iz bilo kog ugla, počnite od afirmacija, ako vam je lakše, počnite od ovih poza, ako vam je lakše, počnite od opraštanja i izbacivanja svega što vas boli, ljuti, vređa, frustrira. Nije bitno odakle ćete početi, ali onog momenta kad počnete jednu stvar da menjate, pokrenućete lavinu promena.

Razvucite osmeh, raširite ruke, i korak po korak osvojite svet. I planina se osvaja iz podnožja, ne sa vrha.

Uzdam se u sebe, ali i u vas!
Sonja
facebook: sofiamovens
twitter: @i_am_sonja
youtube: sofia movens
bloglovin’: sofia movens

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s