21: #8 U raljama prokrastinacije

Možda ste primetili da ja ove tekstiće baš i ne pišem u isto vreme u toku dana. Razlog tome je činjenica da jedan dan napišem plan za sledeći, a već sledećeg nemam pripremljenu listu aktivnosti. Zato jedan dan, kao danas, tekst pišem već od rane zore, a juče jedva uspeh da ga završim oko osam sati uveče. Ipak, pisanje ne odlažem za kasnije zato što mi ne prija, već zato što omanem da vreme isplaniram, pa me čim ustanem dočekaju neke druge obaveze i radosti.

Nije sjajno biti neorganizovan, i na tome radim ovih dana, mada mi to i nije baš veliki prioritet, a reći ću vam i zašto. Zato što sam rekonvalescent prokrastinacije. Sigurno je deset godina mog života prošlo pod okriljem ove duševne prehlade. Prokrastinacija je večito odlaganje onoga što bi bilo dobro, a često i neophodno, da se uradi. Istini za volju, sve bitno uvek bih uradila, samo bih započinjanje odlagala do krajnjih granica pa mi se često dešavalo da u jako kratkom vremenskom periodu uradim i previše, da bih ispoštovala zadate rokove, a to je onda vodilo u jednu potpunu iscrpljenost duha i tela.

Prevedeno na jezik promene, mi prokrastiniramo tako što odbijamo da promenimo jedan segment života, dok se svi drugi segmenti ne promene.

Organizacija mi trenutno nije apsolutni prioritet (iako sam svesna da je daleko lakše uraditi nešto ako znaš i kada to treba da uradiš) jer mi bitnije da nešto uradim, nego da nešto uradim u tačno određeno vreme. Čini mi se da je uzrok prokrastinacije skriven u potrebi da sve bude savršeno, a ako nešto u datom momentu ne može da bude savršeno odrađeno, onda ni ne mora da bude odrađeno, reći će vam doktor nauka prokrastiancije. Stoga, ako nešto ne bih uradila onda kada sam predvidela vreme za to, to bi bio smak sveta, i iz tih par minuta ili sati kašnjenja izrastao bi jedan romantični Weltschmerz, koji bi me sprečio da uradim bilo šta u toku jednog takvog dana.

Postoje razni načini prokrastiniranja. Znam da polovina populacije ne započinje nešto ako sve drugo ne dovede u red. Dok sam studirala, često sam umela da pred učenje napravim veliko spremanje i odradim jedan kućni spa tretman.

Prevedeno na jezik promene, mi prokrastiniramo tako što odbijamo da promenimo jedan segment života, dok se svi drugi segmenti ne promene. Počeću da se zdravije hranim kada budem imala više novca i budem živela sama, počeću da štedim kada budem dobila povišicu, poradiću na sopstvenoj sreći kada se razvedem i zaposlim, ja ne mogu da sednem da učim/pišem/čitam dok cela kuća nije cakum-pakum sređena – sve su to blesavi izgovori koje koristimo da bi nekakvu promenu izbegli.

Iščupajte se iz tih ralja prokrastinacije i uradite sve što možete već danas!

Iščupajte se iz tih ralja prokrastinacije i uradite sve što možete već danas!

Prokrastinacija nije isto što i eskapizam, u koji zapadamo onda kada od stvarnosti želimo da pobegnemo u potpunosti. Prokrastinacija nije bežanje od stvarnosti, već odlaganje stvarnosti. Ipak, čini mi se da time što odlažemo da uradimo neke banalne stvari, zapravo odbijamo i neke suštinske i sprečavamo ih da uplove u naš život. Prokrastinacija nije uvek ni puko traćenje vremena, često na vrlo kreativne načine uspevamo da ispunimo vreme, dok se pripremamo da uradimo ono što nam je bitno, pa je ponekad i teško uopšte prepoznati to zapadanje u prokrastinaciju. Postoji jedan veoma specifičan osećaj, ili koktel osećaja koji je karakterističan za ovaj sindrom, i taj osećaj je miks osećanja krivice, blage anksioznosti, nekakvog tereta u glavi i stomaku, i osećaj kao da nam nešto stoji tu iza ili oko nas, a neuhvatljivo je, baš kao i svest. To je sasvim blag osećaj sa kojim bez problema možemo kroz dan, ali smo ipak svesni da nam nisu sve koze na broju. Barem je tako kod mene, i kada mi se takav osećaj pojavi, znam da prokrastiniram.

Kada prokrastiniramo, svesni smo da to nešto treba da uradimo, ali iz raznih razloga to nešto odlažemo. Najčešće, jer nam je to što treba da uradimo veoma neprijatno. I možda je sjajno što nam kuća blista, što izgledamo tip-top, ali ako ono što je istinski važno nismo uradili, džaba sve ostalo. Ponekad će baš to što je važno, a večito odlagano, biti upravo spremanje kuće, da ne mislite da ja pravim vrednosnu razliku između spremanja i učenja, ili mršavljenja i odmaranja, sve su to životne stvari i za svaku postoji vreme i mesto, samo je važno da mi u svakom trenutku znamo gde smo i šta u datom trenutku možda jeste bitnije od nečeg drugog.

Kada zapadnemo u ralje prokrastinacije, nema nam druge nego da prokrastiniramo. Verujte mi, probala sam sve metode. I svaka metoda za prevazilaženje prokrastinacije je – prokrastinacija! Kada se čeljusti umore, postoji samo jedan način da ih se rešite, a to je „bacanje“ na posao. Ne planiranje, ne traženje onih stikera i markera za podvlačenje, ne gledanje inspirativnih video klipova na temu spremanja i organizacije, ili motivacionih fitnes video klipova, već rad, učenje, spremanje i vežbanje. Zdrav čovek može da planira, da se inspiriše, ali prokrastinator mora da bez odlaganja zaroni u ono što treba da bude urađeno. Odmah, što pre. Mislim, ne mora, mogu stvari biti urađene i kasnije, ali živ sam primer da je prevazilaženje prokrastinacije rešenje za mnoge probleme. Svakako, kada se u koštac sa prokrastinacijom uhvatimo, svašta će tu izroniti na površinu, pre svega razlozi zbog kojih odlažemo bitne stvari – perfekcionizam, uverenje da nismo dovoljno dobri, da ne vredimo mnogo, i razne druga pogrešna uverenja. Možda ćemo se sa nekih ranije zadatih priroteta prebaciti na rešavanje ovih problema, ali ako želite da život promenite na bolje, morate da počnete. Najbolje odmah.

Za neko prvo vreme, glavni lek treba da vam bude jedna reč: „POČNI!“. Šta god da treba da uradite, jednostavno uradite prvi korak, bez odlaganja, ali neka bude konkretan. A kasnije, kada vam već pređe u naviku da stvari ne odlažete, možete polako da uvodite red u način na koji ih ne odlažete. Možete da počnete da planirate, da menjate svoju dnevnu rutinu, da se disciplinujete.

I eto, već osam dana mi malo fali da tekst napišem sutra, ali ga pišem danas, kada i treba. Da li je lako? Ne. Da li se može? Očigledno da da. Najteže mi je što nekad nisam baš u potpunosti zadovoljna kako je tekst ispao, ne stignem da fotkam nešto što sam zamislila, ali imam izbor i biram da ga ipak objavim, tako nesavršenog ali ipak završenog. Jer, trenutno mi je bitnije da nešto uradim, nego da uradim na najsavršeniji mogući način. A kada ovaj dvadeset i jedan tekst prođe, nešto drugo će mi biti prioritet, sasvim sigurno da poboljšam pisanja kvalitet.

Hvala vam što me punom parom čitate, dok ja punom parom pišem. Ne zaboravite da lajkujete, šerujete, napišete par rečenica, i ne odlažite to za sutra, nego uradite to već danas! 🙂

Iščupana iz čeljusti prokrastinacije,
Sonja
facebook: sofiamovens
twitter: @i_am_sonja
youtube: sofia movens
bloglovin’: sofia movens

Advertisements

4 thoughts on “21: #8 U raljama prokrastinacije

  1. Nessa Lomiva kaže:

    Dok sam citala tvoj tekst nesto mi je palo na pamet. Pre nekoliko godina muz mi je dao slobodno – da tako kazem – da sedim kod kuce i pisem, jer sam zelela da napisem knjigu. U isto to vreme, ja sam pocela i intenzivno da se bavim fizickom aktivnoscu. Vezbala sam 5 puta nedeljno, i na to mi je odlazilo bar sat i po vremena (sat vremena vezbi i posle dok se okupam). Pri tom, morala sam svakog dana, ili barem svakog drugog da nesto skuvam, da nesto operem u kuci, da sredim sudove i sl. I nekako, dan mi je bio toliko ispresecan tim svakodnevnim obavezama, da nisam uspela da zavrsim ni jedan od, recimo 5-6 romana koji sam zapocela. Sad, istina je da sam imala raznoraznih poteskoca, ukljucujuci i to da sam gubila polet, i da sam stalno patila od toga da je sve sto pisem uzasno, glupo, nezanimljivo i sl. A u stvari, sad sam shvatila da je sve bila (i dalje je) samo prokrastinacija. Vreme ne mogu da vratim. Mogu samo da se nadam da cu zaista taj san pretvoriti u stvarnost. Zapravo, evo sad to sebi kazem – pocecu i zavrsicu jedan roman, samo zarad toga da uradim nesto od pocetka do kraja – ne preispitujuci u medjuvremenu sta cu s tim i da li to icemu vredi. Moram poraditi samo na planu i programu, da li stranica dnevno ili kako vec, ali svakako moram osmisliti detaljan plan. Hvala na ovim tekstovima, draga Sonja. 🙂

    • iamsonja kaže:

      Sjajno. U suštini vrlo dobro znam kako to izgleda kad imaš slobodu, pa opet ništa ne uradiš sa sobom, vremenom, snovima. Nisam ni ja nešto mnogo uradila ovih dana, jer umesto ovog dvadeset i jednog teksta, prema plani i programu, trebala sam da napišem dvadeset i jednu stranicu u knjizi. Tako da i mene čeka isto što i tebe. Mnogo toga i nije prokrastinacija, već život, a što više života to više materijala za pisanje. I vrlo verovatno da je dobar deo onoga što napišemo bzvz i za „bacanje“, ali dok nešto ne napišeš nemaš šta ni da sređuješ. Hvala tebi na komentarima, navijam za tebe i čekam da se uskoro javiš sa komentarom tipa – prvo poglavlje gotovo 🙂

    • iamsonja kaže:

      Hvala Vam na predlogu i komentaru. Činilo mi se da se i prokrastinacija odomaćila u našem jeziku kao nešto prepoznatljivo. Mnogo je reči iz latinskog koje su se prosto uselile u jezik i koriste se, a ako bih trebala da odaberem neko od mogućih značenja, lično bih se odlučila za odugovlačenje. To oklevanje mi više zvuči kao nećkanje, kao neodlučnost, a ovde je reč o prokrastinaciji kao odlaganju. No, trudiću se da ubuduće koristim naše reči kad god je to moguće, tako da usvajam primedbu!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s