Prevazilaženje i pronalaženje… sebe.

Filozofski studij koji sam završila pripada jednoj tradicionalnijoj struji, u kojoj se velika pažnja posvećuje sticanju velike količine znanja od prvih filozofija starih Grka pa sve do savremenih filozofa i savremenih filozofskih disciplina. Sa jedne strane, to može biti veoma naporno jer morate savladati velike količine informacija, a filozofija se  ne može izučavati drugačije no problemski, pa se količina znanja množi sa dubinom ulaženja u problem, a rezultat je uglavnom glavobolja. Sa druge strane to može biti veoma zabavno, posebno u onim momentima kada vam se dogodi „prosvetljenje“ i shvatite nešto što pokušavate da razumete i usvojite danima, nedeljama, mesecima.

Jedan od tih prosvetljujućih momenata dogodio mi se negde na trećoj godini fakulteta, kada sam u potpunosti razumela Hegelov pojam Aufhebunga. Naravno, intelektualno nije teško razumeti neki pojam, ali je sasvim nešto drugo u potpunosti ga rasvetliti, jer od tog momenta on ostaje u trajnom vlasništvu našeg uma, postaje intimno vaš. Intelektualno razumljeni pojam lako se da zaboraviti, ali rasvetljeni pojam jednostavno ostaje tu, zauvek.

Kada je šef naše katedre mojoj generaciji uručivao diplome, govorio je upravo o tim „aha“ momentima, momentima u kojima nešto konačno uspemo da razumemo, u kojima ponekad i bukvalno vidimo nekakvu iskru svetlosti u tim našim zamračenim umovima, umornim od čitanja i analiziranja. Iako mi je u tom trenutku u um došlo sećanje na momenat kada sam shvatila Hegelov pojam Aufhebunga, nisam bila svesna da će mi se upravo taj pojam često vraćati u svest kao jedan od bitnijih.

Poslednjih nekoliko meseci mi se razmišljanje o ovom pojmu intenziviralo. Naime, pojam Aufhebunga je svakako jedan od važnijih u Hegelovoj filozofiji i podrazumeva specifičnu sintezu teze i antiteze. Teza je nešto dato, a antiteza je nešto što stoji nasuprot tezi i ukida je. Sinteza istovremeno obuhvata i tezu i antitezu, ali ih i ukida. Sinteza je svakako celovitija od teze i antiteze, ali ne bi mogla da postoji bez prethodne dve postavke.

Prevedeno na jedan krnji filozofsko-psihološki jezik ličnosti (i to najlošijom logičkom operacijom – analogijom), teza bi bila jedna prirodna ličnost, konkretno – mi kao još uvek neosvešćeni subjekt. Ličnost kao teza je osoba koja prosto usvaja stavove, navike, karakteristike onih koji je okružuju i vaspitavaju. Antiteza toj ličnosti je momenat u kojem se ličnost buni protiv autoriteta. Naravno, neke ličnosti zaista dugo ostanu na nivou teze i kroz život idu bez mnogo refleksije i ličnog stava. Takođe, neko predugo, možda i zauvek ostane na tom nivou sukoba sa… i u večitoj je zavadi sa svetom. Međutim, rekli bismo da je autentična ličnost jedna celovita ličnost, odnosno ličnost koja je sintetisala u sebi tezu onog što je naučila tokom života i antitezu, dakle ono što je odbacila.

Pronalaženje sebe (u jednom filozofsko-psihološkom smislu) je možda jedan od najbolnijih procesa stvaranja ličnosti i u većini slučajeva počinje u ranim dvadesetim godinama. Istovremeno, ovo pronalaženje je i prevazilaženje sebe. Kada smo u sukobu sa autoritetom, mi smo samo prividno u skobu sa nečim što je izvan nas, a istinski se sukobljavamo sa sobom.

Pronalaženje sebe ne znači da pronađete neko svoje izvorno biće koje ste izgubili pre sto ili dve hiljade godina, pronalazak uvek mora biti inovativan. Uvek pronalazimo neku novu verziju sebe, koja je spoj i ukidanje svega prethodnog. Prevazilaženje sebe je poput Hegelovog Aufhebunga, jer ono što čini da vi budete vi, jeste skup teza i antiteza vaše ličnosti.

Vrednosti koje usvajamo u zajednici su teza, naš lični sistem vrednosti je antiteza, a sinteza nije spajanje ova dva sistema vrednosti, već prevazilaženje i obuhvatanje oba.

Ovaj proces prevazilaženja je donekle prirodan proces, u smislu da ne možete a da ne budete u konstantom prevazilaženju sebe i postajanju nove verzije sebe. Kada prvi put stupite u proces prevazilaženja on se nastavlja do kraja života, ili do onog momenta do kojeg se smartate uračunljivim bićem. Jednostavno rastete i razvijate se.

Kada jednom neku tezu negirate, pa potom sintetišete, vrlo brzo ta sinteza postaje samo jedna teza, koja teži negaciji. To se može nazvati i promenom, u kojoj se čitav život konstantno i nalazi. Problem nastaje kada predugo ostanemo u nekom od ovih procesa, pa smo tako previše rigidni, previše negativni ili previše nestalni. Dakle, ponekad odbijamo da bilo šta promenimo, pokušavajući da tako previdimo neki lični problem, ili sa druge strane trčimo iz jedne faze u drugu,  pokušavajući da preteranom promenom prividno rešimo nekakav problem.

Rešenje se krije u uspostavljanju balansa između ovih faza, jednom go with the flow stavu. Takođe, dobro je uvek negde biti svestan u kojoj fazi se nalazimo u datom trenutku i važne odluke bi bilo dobro donositi onda kada smo u fazi sinteze, pre nego što joj snaga oslabi i ponovo postane teza.EnsoCircle-592x600

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s