Sve je povezano.

books-cute-heart-love-photography-Favim.com-429445Pre nekoliko godina, već sam uveliko bila student filozofije, susrela sam se sa blagom krizom identiteta, kroz koju valjda svi postadolescenti prolaze. Iako pubertet predstavlja jedno od težih životnih doba, meni su dvadesete teže pale, naravno iznutra, spolja gotovo neprimetno. Kako se bližio kraj fakultetu, tako je moje interesovanje za filozofiju iščezavalo – činila mi se potpuno besmislenom. U tom nekom traganju za sobom, otkrila sam filozofiju Lujze Hej, žene koja je sada već prešla okvir alternative i inspirisala brojna istraživanja u oblasti neuronauka i fiziološke povezanosti misli i tela. Nakon toga su usledila Abrahamova učenja, po meni najblesaviji i najinteresantniji filozofski koncept, kojem dugujem i dobar deo sopstvenih uverenja. Osnovni koncept  gorenavedenih filozofija je da misli itekako utiču na život, odnosno da nam je život onakav kakvim ga mislimo. Naravno, bila mi je od ranije poznata i misao Oca Tadeja kakve su ti misli, takav ti je život i počela sam polako da nazirem da tu postoji nekakva veza.

Paralelno sa ovim traganjem u oblasti, uslovno rečeno, pozitivno psihološkog, nastavila sam da plivam i dalje u filozofskim morima, najbolje što umem. Nakon nekoliko meseci jedna moja draga prijateljica, filozofkinja, mi je prezentovala ideju o filozofskim savetovalištima, u to vreme smo nas dve držale filzofske radionice za srednjoškolce (Cogito, ergo cooliram). Ideja o filozofskom savetovanju mi se urezala duboko u umu i srcu, iako mi još uvek nije bilo jasno kako će se sve stvari uklopiti. Nakon završetka fakulteta usledio je period pisanja naučnih radova, stručni seminari i edukacije, ali je smisao svemu tome i dalje falio.

I tako, malo po malo, životni put me je odveo do velikog broja divnih ljudi, filozofa i bioetičara, životne šanse su se otvarale, a kulminirale su jednim poznastvom koje je rezultiralo mojim članstvom i učestvovanjem u osnivanju nacionalnog društva za filozofsku praksu. Međutim, iako sam svim bićem osećala da mi je mesto tu, uopšte mi nije bilo jasno kako ću ja sad da praktikujem filozofiju, ono što mi je do tada bilo poznato kao mogućnost praktikovanja jednostavno mi nije bilo dovoljno blisko. No, u nekoliko razgovora sa mojim novim prijateljem, inače prvim filozofom praktičarem u Srbiji, shvatila da to o čemu on priča, pričaju i oni moji prethodno navedeni filozofi-alternativci. Ključna stvar koju mi je filozof savetnik u jednom neformalnom razgovoru saopštio jeste bila autentičnost, i moje biće je u narednim danima i mesecima zaista postajalo sve autentičnije. Priznajem, bila sam idealan kandidat za filozofski savet.

Par meseci nakon tog prvog razgovora, otišla sam na njegovo predavanje o filozofskoj praksi, ne sluteći da ću se u isti prostor vratiti nedelju dana kasnije i pronaći komadić smisla koji mi je nedostajao. Da skratim dugu priču, nakon ovog predavanja mi se otvorila mogućnost da pohađam seminar dramske edukacije za interkulturalno učenje u okviru projekta Ostrva/Islands, i ja sam tu mogućnost prigrlila, još uvek ne znajući kako će se sve zaokružiti. No, kako to obično biva i kako ništa u životu nije slučajno, tako su se i moje kockice poklopile i uklopile. Naime, osim što sam u međuvremenu pronašla smisao u klasičnoj filozofiji i svim srcem se s njom pomirila i zavolela je, uspela sam i da zaokružim priču vezanu za filzofsku praksu i sada pripremam radionice u kojima će glavnu reč imati učesnici i to kroz filozofiju i kreativni dramski proces. A da ništa nije slučajno pokazuje i činjenica da sam u sred pisanja ovog teksta napravila pauzu, otišla na svoj Fejsbuk profil i prvo što mi se pojavilo bilo je ovo http://www.6yka.com/novost/22296/carli-caplin-kada-sam-poceo-da-volim-sebe, neverovatno, reči koje su se iz mnoštva izdvojile su reči o kojima ja ovde pišem…

Dakle, prva stvar koja postaje jasna je da je sve povezano. A druga je da život živimo pričajući priče. Ja sam vam upravo ispričala jednu, i to istinitu. A o istom vremenskom periodu sam mogla i da vam ispričam malo drugačiju priču, takođe istinitu: da sam iskusila užasne panične napade, da sam nakon tri duža boravka u bolnici završila na operaciji krajnika, koja je inače rutinska, ali je u mom slučaju bila komplikovana, da sam dugo tražila posao, da sam bila veoma nesigurna, i tome slično. Da, to se zaista dešavalo, ništa nisam izmislila. Mogla sam i da vam pišem kako sam u istom vremenskom periodu počela da pravim nakit, i da mi se taj divni hobi pretvorio u pristojan izvor novca, kako sam periodično radila u struci i imala čast da upoznam jedne od najdivnijih mladih ljudi ove države o kojima će se tek čuti. Imala sam izbor i ispričala sam vam odabranu priču. Ko zna šta bi neko ko je sve to gledao sa strane tek mogao da ispriča.

imagesU filozofskoj praksi se često spominje termin narativ. Narativ je u najopštijem smislu priča, skup racionalnih tvrdnji koje mi pričamo. Međutim, samo 7% naše komunikacije pripada samim rečima, ostatak je procenata podeljen između načina na koji su reči izgovorene i osećanja koja su podležeća i ekspresije lica i tela. Verujem da su vam svima poznate teorije o govoru tela i generalno neverbalnoj komunikaciji. Hajdeger je prepoznao da mi kroz život idemo noseći u sebi neku vrstu štimunga, raspoloženja, Abraham Hicks to danas naziva atmosferom, Lujza Hej govori o važnosti onoga što govorimo, u smislu reči koje izgovaramo, ali i načina na koji ih govorimo. Iako bi Hajdegeru mogli da uputimo ozbiljan prekor budući da je kao osnovni konstituens ljudske stvarnosti postavio strah, ipak mu moramo skinuti kapu za uvođenje termina raspoloženja, jer upravo od toga sve i zavisi. Primera radi, da sam ja bila drugačije raspoložena, verovatno bih vam ispričala drugačiju priču o prethodnih nekoliko godina mog života.

Filozof praktičar veliki potencijal vidi upravo u narativima koje mi saopštavamo, bilo sami sebi, bilo drugima.Ti narativi s jedne strane određuju našu ličnost, ali s druge strane vrlo ih je lako promeniti… A zašto bismo menjali narative? Rekli smo već da nam je život onakav kakvim ga pričamo, pa pretpostavljamo da promenom priče, promenom narativa, možemo da promenimo i život. Naravno, sve što ovde pročitate može i ne mora biti tačno, ja vam samo iznosim teoriju, a na vama je da je, ukoliko to želite, ispitate u praksi. Preporučujem vam, takođe, da i sami istražite sve o čemu vam pišem, naučite da sve informacije proveravate, tako gradite kritičko mišljenje i sopstveni stav, tako postajete autentično biće.

No, ponekad stavovi koje imamo i nisu baš najbolji za nas, osećamo se loše misleći ih. Ako mislite misli od kojih se osećate loše, postajete neraspoloženi, a kada već postanete neraspoloženi teško vam je da počnete da mislite neke lepe misli, onda postajete i bezvoljni da negde odete, uradite nešto dobro za sebe, i tome slično. Ovo su jednostvane životne istine i lako ih je proveriti.

Često verujemo da spoljašnje stvari određuju naše neraspoloženje, ali to i nije baš istina. Setite se kako ste kišnim danima neraspoloženi, ali garantujem da možete da se setite i nekog kišovitog dana u kojem ste bili divno raspoloženi. Sad, recite mi jesu li kišni dani zaista uzrok vašeg neraspoloženja? Isto tako, stvari poput otkaza mogu biti i dobre i loše, na primer, nekad zaista možemo osetiti olakšanje nakon otkaza, ukoliko su uslovi rada bili teški i loše uticali na naše zdravlje. Za nekog je dvojka u školi najgora stvar koja se može dogoditi, a za nekog najbolja. Nije mi namera ovde da realtivizujem sve stvari, već samo da pokažem kako imamo izbor, kako uvek možemo odabrati misli, ili makar da možemo prihvatiti da ista stvar može različito delovati na različite ljude.

Filozofski savet namenjen je onima koji tragaju za smislom, koji se nalaze pred etičkom dilemom, ali i onima koji žele da poboljšaju kvalitet sopstvenog života. A promena narativa jedan je od načina poboljšanja sopstvenog života. Međutim, narativi imaju i drugu svrhu, da uz pomoć njih prepoznamo svoje autentično biće. Svako od nas nosi u sebi neku istinu, a ta istina je samo naša. Da, delimično je nasleđujemo i od roditelja, staratelja, ljudi sa kojima smo odrastali, usvajamo je obrazovanjem, ali ispod svega toga, nalazi se vaša iskonska istina. Ona je vrlo jednostavna, a njen trag se nalazi, baš kao što Čarli Čaplin kaže, u osećanjima: što se lošije osećate, dalje ste o istinske verzije sebe, što se bolje osećate, to ste bliže sebi.

Iz različitih razloga, mi često i nismo svesni onoga što govorimo, iako sebe čujemo, ponekad i vidimo sopstveni odraz, smisao izgovorenog nam beži. Ja šansu za otkrivanje skrivenih potencijala, za otkrivanje vašeg autentičnog bića i rešavanje različitih izazova vidim upravo u kreativnom dramskom procesu, o kojem ću vam pisati u narednim danima. Za sada ću vam samo reći da je kreativni dramski proces skup predivnih tehnika kojima svaki učesnik procesa dolazi do izražaja i gradi jednu kreativnu sliku ili priču. Kreativni dramski proces je daleko više od drame, on je šansa da upoznate sebe, ali i da upoznate druge, da zavolite razlike. Ono od čega kreativni dramski proces počinje je osećanje slobode i poverenja, a to su i (filozofski) principi na kojima počiva život.

Iako vam ovaj tekst u ovom trenutku možda i nema neki poseban smisao, ne odbacujte ga, pratite znakove kraj puta, sklopiće se sve kockice, verujte mi, znam iz iskustva.

Mnogo vas volim, budite ono što jeste – to je dovoljno.

 

S ljubavlju, Sonja Antonić

sofia

Advertisements

One thought on “Sve je povezano.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s